Ко је био Иво Андрић? Ако је судити по прве две епизоде изванредне серије „Нобеловац“, она ће нам покушати одговорити на то питање.
„Била је то нека неухватљива личност“, закључује један од ликова „Нобеловца“ на крају прве епизоде, упоређујући Иву Андрића са Омер Пашом Латасом. У познатој епизоди недовршеног романа, писац приказује Латаса у разговору с Богданом Зимоњићем, херцеговачким попом који не верује у страшног сераскера, од кога његовом народу не може доћи ништа добро.
Видећи његову нелагоду, Омер Паша чини запрепашћујући гест. „Омер је одвојио руке од груди, скинуо живо тешки фес с модром кићанком и театрално га бацио на бели диван, а затим је саставио три прста десне и – прекрстио се, без речи, оборених очију, скромним, кратким и навиклим покретима“, пише Андрић. „Знај да не разговараш с Омер Пашом, него с Мићом Латасом из Јање Горе…“
„За четрдесет година свога живота“, пише Андрић, Зимоњић је „видео доста чуда и од Турака и од својих, а у породици која је главарска, наслушао се шта је све бивало и шта све може бити. Знао је добро да се од човека може свачему надати, и да може дочекати и видети оно што је мислио да се никад видети не може, али ово је било исувише невероватно и неочекивано…“
„Неочекивана“ и „невјеројатна“ епизода, ријетка провала искрености скривене испод челичног оклопа, трајала је кратко; Омер Паша се брзо вратио својој старој улози.
„Са Зимоњићем је опет разговарао царски сераскер, љубазно и народски, али хладно и с висока.“
Аутори и сценаристи серије, Владимир Рогановић, Тихомир Станић и Иван Велисављевић, овом су параболом назначили да желе продријети у срце Андрићеве тајне. Ко је био Омер Паша? Мићо Латас, лиčki Србин, побегао је као 21-годишњи младић из аустро-угарске војске у Турску, у Бања Луку.
Отac му је проневерио неки новац, па је Мићо преузео његов грех, како би га спасио од срамоте. Од Бања Луке, надарени – заправо генијални – младић брзо доспева до врха Царства, постајући заповедник целе румелијске војске, а потом и целе турске војне силе.
Латас је величанствен војсковођа, али бескрупулозно посвећен каријери; учествује у заузимању Крима, води акције по Сирији, Албанији и Курдистану, пацификује босанског бега који се побунио против султана, оковане бегове шаље у Турску, напада Црну Гору…
Зимоњићу признаје да је Србин, али овај свет и овај живот захтевају навлачење много маски, што више су амбиције веће. То је оно што се у исламу зове „кетман“ – ислам допушта јавно одрицање од канона, ако оно спашава живот, и ако задржаваш веру у тајности своје душе.
Омер Паша је, заправо, најмоћнији Србин XIX века, он је „нобеловац“ међу војницима. Како је Иво Андрић тако добро проникнуо у његову психологију? Зато што је, заправо, говорио о себи? Не мора бити: он је био изванредан психолог, што се види и по „Госпођици“, ремек-делу о усиделици, које је тај величанствени писац исписао као трилер.
Да ли је Андрић остао Хрват, католик, који је пригрлио српство јер је – попут Латаса – у његову окриљу могао постићи велику каријеру? Андрић је био краљев мезимац, као и Мештровић. У одличној Мартенсовој биографији, видимо да је било довољно да баци пикадо на било који део глобуса, и краљ би га тамо послао као дипломату. Мање више, све градове у којима је службовао описивао је као „чемерне“, изузеци су Мадрид и Краков.
Зашто није остао у Загребу, где је био део младе хрватске лирике? Ко је његов прави отац? Шта је мислио о социјализму? Како је дочекао крај рата, као човек који је предао акредитиве Хитлеру, чије се руке сећао као „знојне“, али није колаборирао с Немцима, очијујући, ипак, с Равногораца?
Андрић је, како је луцидно приметио Ђорђе Матић, био једини човек у веку који се дружио с Гаврилом Принципом, Александром, Хитлером и Титом.
У причи „Мост на Жепи“, Андрић на крају хвали тишину као најмудрији избор. Његове одговоре на та питања не знамо и нећемо знати, јер их сигурно није исписао. Но, аутори ове, ако је судити по прве две епизоде, изванредне серије, покушаће то учинити уместо њега. Колико можемо наслутити на почетку серије, аутори не деле оцене „сјекиром“, већ у нежном, рафинираном сфумату, дају наслутити своја тумачења андрићевских загонетки, које су на неки начин универзалне.
„Нобеловац“ је визуелно атрактивна прича коју се може гледати с уживањем. Интеријери и екстеријери верно су реконструисани, што је захтевало велики труд и не мањи трошак. Заслуге за то припадају сниматељу Паблу Ферру Живановићу, монтажерки Снежани Ивановић, костимографкињи Невени Миловановић и сценографкињи Валентини Попржан.
Кастинг је одличан – истичемо Александру Плескоњић као Исидору и Селму Алиспахић као Милицу Бабић, пишчеву животну љубав. О томе колико је Тихомир Станић налик на Андрића, једва има смисла писати.
Ту паше само једна реч – „фасцинантно“. Већ га је глумио у филму „Прољеће на последњем језеру“. У низу наших историјских реконструкција тешко је наћи пример такве сличности, која није само вањска. Тика Станић већ годинама станује у Андрићевој кожи, он му је завирио у душу, можда чак и остао у њој, јер је Андрић заводљив, магнетичан; кога једном ухвати, више га не пушта. Глумац, продуцент, ко-сценариста зна наизуст слапове Андрићевих мисли, па ипак, не приступа му идолопоклонички. У сјајној сцени видимо
Андрића како тражи аутограм од Радована Зоговића, док Добрица Ћосић потпис тражи од Андрића; „ја теби сердару…“
За разлику од многих српских серија које не приказују, него ресетирају историју, креирајући неку пожељнију, „бољу прошлост“ – која се, међутим, није догодила – „Нобеловац“ се држи чињеница. Као стручна консултантица, ангажована је др Жанета Ђукић Перишић, Андрићева биографкиња. Ликови су приказани онаквима какви су историјски били. У галерији ликова видимо Родољуба Чолаковића, као размјерно великодушног комунисту, непоткупљиву Исидору Секулић, фанатичног Радована Зоговића, прпошног Ђиласа, Мирослава Крлежу, Титова пријатеља, који се у разговорима с Ченгићем присећа како је Иво Андрић пред њим, на том првом сусрету, „дрхтао као жаба пред змијом“.
Премда није био комунист, Андрић је комунистима био потребан. Уопште је у животу политика више снубила њега него он њу, али одупирао јој се није (осим као млади југословенски националиста у Аустро-Угарској). У мемоарима „У житу и кукољу“, које је написао хрватски емигрант Младен Жигровић, аутор износи запањујуће податке о томе како је Анте Павелић, који је Крлежу 1944. двапут довео у Банске Дворе (нудећи му места интенданта ХНК, ректора или шефа једне нове институције), писца у једном моменту запитао: „А што ви мислите о Иви Андрићу?“
У то доба – подсетимо – још нема ни Травничке хронике, ни На Дрини ћуприје.
„А, фра Иво, Госпођица“, подругљиво је казао Крлежа, који Андрићу није опраштао сарадњу с режимом и српску опцију. Поглавник га је тада шокирао – казао је Крлежи како размишља о томе да Андрића доведе у Независну Државу Хрватску…
Сликар Јосип Ваништа у својој књизи „Скиззенбуцх“ цитира речи које му је у разговору рекао Крлежа: „Да није било Нобела, Андрић би био мали непознати писац“. То је, наравно, тотална будалаштина.
„Своју прошлост као дипломата монархије мора оставити за собом једнозначно и јавно видљиво. Андрић се томе покорио, па се Београд између јесени 1944. и прољећа 1945. чудио преобразби некадашњега краљевског велепосланика Андрића у друга Иву који посећује градилишта и руднике, држи говоре у славу Тита и Стаљина, а после постаје и члан КПЈ-а. Одатле, барем извана, више није писац него ‘инжењер душе’“, пише Мартенс.
Све те нелагоде, морална искушења, „бориђања“ по валовитом, олујном мору повијести, Тика Станић приказује сјајно – ми видимо једног закопчаног, извана крутог човека, фра Иву (човека више налик исусовцима, него фрањевцима) који кроз све своје, политичке и приватне, олује пролази као победник, зато што зна погнути главу, шутети и прилагодити се.
Ако преосталих шест епизода буду на нивоу прве две – а загребачки Телеграм пише како је реч о прворазредном пројекту каквог се не би посрамили ни најпрестижније светске телевизијске индустрије – пуна шака браде. И не само то. Ова серија је креативни путоказ за целу регију – Крлежин живот чека екранизацију, као и животи Милоша Црњанског и Меше Селимовића. Неко би се коначно требао одважити и на то; ако не зна како, нека пита Станића. Тај зна.
