– Русија је била једина велика сила која је вековима помагала, подржавала српску борбу за ослобођење и уједињење. Друге велике силе није било, – упозорава у разговору за Братство угледни српски академик Славенко Терзић и у опширном разговору са нашом екипом – и ван камере и пред камером – у свом кабинету у САНУ, детаљно аргументује зашто се само на Русију можемо, али и морамо ослонити.
Историчар који је о српско-руским односима много научио, али и на много шта утицао током свог амбасадорског мандата у Москви, говори из оба угла – истраживача прошлости и савременог дипломате и за почетак дуго објашњава како он види српско-руско братство:
Истраживао сам наше односе од током претходних неколико векова. Реч је о вишевековној духовној, културној, економској, војној и политичкој сарадњи пре свега два народа, а онда и две државе. Имали смо епохе са различитим односима. У Средњем веку су српски владари помагали Русе и Руску цркву, јер су они били под монголско-татарским ропством. Кад смо ми пали под турско ропство, у 15, 16, 17. и 18. веку руска држава и црква помажу Србе у свим српским земљама. У скоро свакој нашој цркви или манастиру ћете наћи старе руске иконе, одежде, сасуде и разне друге црквене предмете које нам је царска Русија слала.
У 19. веку односи добијају ширу политичку димензију. То су односи две државе – Кнежевине Србије и Црне Горе, а Црна Гора је српска држава, за једног историчара то не може другачије бити. Русија помаже осамостаљење Срба и стварање српске аутономије. Срби често заборављају… Код нас је тренутно у делу јавности присутна антируска хистерија. Примећујем на неким медијима. Чак је један колега са Филозофског факултета који није историчар, написао текст у Политици у коме каже да је Русија наводно трговала српском крвљу из Првог и Другог светског рата. Он је изнео политичке конструкције које немају везе са реалношћу. Дакле – не би било аутономије Кнежевине Србије да није било осме тачке Букурешког мира, 1812. године. Србија и Русија ратују заједно против Турске. У тренутку кад цела Европа предвођена Наполеоном иде на Русију, Русија мора да закључи мировни уговор са Турском, јер мора да брани Русију. Осма тачка уговора предвиђа висок степен аутономије Србије. Када је пропао Први српски устанак, и дошло до Бечког конгреса, а Наполеон поражен, руска дипломатија је (амбасадор Строганов на Порти и други) од 1815. до 1830. питање добијања хатишерифа о аутонимији непрекидно покретала на султановом двору. Тако да су хатишерифи 1830. и 1833. пре свега резултат снаге и утицаја руске дипломатије. Ми то често потцењујемо и истичемо како је кнез Милош – који је био бистар и даровит човек – својим овновима и поткупљивањем то добио. Води се битка између дивова – великих сила и у тој бици је Србија мала тачка на политичкој карти Европе тога времена.
Тако је било током целог 19. века. Кад је дошло до српско-турског рата 1876, око 5.000 Руса добровољаца је стигло у Србију и Црну Гору. У Србију је дошло око 3.000 војника и 600 официра предвођених генералом Черњајевим, који је чак постао и командант српске војске. Чувени сликар Поленов је био добровољац у Србији. И чувени руски лекар Боткин, чије име носи и једна болница у Москви, био је добровољац у Србији. Постоји јако много дубоких веза између два народа… Митрополит Михаило који је био на челу цркве у Србији скоро пола века, веома је допринео јачању духовних и црквених веза између два народа.
Кратко речено: Русија је била једина велика сила која је вековима помагала, подржавала српску борбу за ослобођење и уједињење. Друге велике силе није било. Западне силе – Велика Британија и Француска подржавале су Османско Царство. А Русија је, рецимо, обнаваљала српске цркве – у Призрену је руска царица Марија Александровна дала новац за обнову Цркве Светог Ђорђа. Има безброј таквих примера, нпр. за цркву у Гусињу. Али нема примера да је нека друга велика сила подржавала наш културни, верски, национални препород. Треба се сетити и да је чувени руски композитор Римски-Корсаков написао композицију „Српска фантазија“, и да је Чајковски написао „Српско-руски марш“ управо поводом српско-турског рата. Композиција је после проглашена за Словенски марш. Дакле, кад говоримо о руско-српској сарадњи, не смемо да заборавимо да су Русија и руски народ били ослонац и савезници нашем народу током свих векова који стоје за нама.
Наравно, Русија као велика сила има своје националне интересе. Они нису увек били у складу са нашим интересима. Два су примера који о томе сведоче. Године 1876. и 1877. Русија је, да би имала слободне руке у источном делу Балкана, пристала на аустроугарску окупацију БиХ, која је у европској литератури вековима сматрана српском земљом. Или, 1878. када је Русија после великог рата са Турцима склопила Санстефански мировни уговор који је био на штету српских интереса. Он је радикално фаворизовао бугарски национални интерес на штету српског. Али, то није био резултат главне улоге канцелара Горчакова или руског цара, колико је то било дело руског амбасадора у Цариграду Игњатијева. Он је био изузетно талентован, али велики авантуриста, који је сматрао да ће стварањем велике словенске државе, Велике Бугарске, Русија имати пуну контролу над источним делом Балкана, и да ће имати контролу над Цариградом, Босфором и Дарданелима.
Ако занемаримо такве примере, којих је мало, морамо поштено рећи да је Русија вековима подржала Србе и српски народ укључујући и Први светски рат. Познате су речи Николаја Другог регенту Александру да ће Русија бринути о достојанству Србије. Мало је познато да су руске артиљеријске батерије 1914. дoшле на Калемегдан и одатле гађале аустроугарске положаје. Огромна количина наоружања и војне опреме је дошла Дунавом до Кладова, а онда даље железницом у друге делове Србије. Руске хуманитарне мисије су биле не само 1876/7, него и у време Балканских ратова 1912. и 1914. Руске хуманитарне мисије, и руске болнице, такође, делују на простору Србије. Жена руског посланика у Србији кнеза Трубецкоја, чији је син био малолетни дечак, водила је руску болницу у Нишу у време најгорег тифуса и међу српском војском и међу аустроугарским заробљеницима које је српска војска заробила.
Такви примери вишевековне сарадње су достојни наше искрене захвалности и поштовања.
Совјетско-југословенски односи су нешто друго. Ми ту не видимо јасно српско-руске односе. Јер, сукоб Тито-Стаљин нема везе са српско-руским односима. Ми још не знамо за кога је све радио Тито. Да ли је радио само за Русе, или можда за Енглезе, за Немце итд. Тек ће новија, архивска истраживања открити праву личност Јосипа Броза Тита.
Краљевина Југославија нема односе са СССР до 1940. године. Разлог је тај што су регент Александар и Краљевина примила више десетина руских имиграната који су дошли у Србију. Генерал Врангел и многи други! У Београду је пре Руског дома постојао Руски институт као његова претеча. Краљ Александар Карађорђевић је отворио Руски дом 1933. Ту је била биста цара Николаја и краља Александра.
После распада Југославије и СССР, Србија и Русија успостављају дипломатске односе и већ 35 година развијамо односе где смо стали 1918. године, и политичке, и културне и духовне, економске итд.
Ослањајући се на добру традицију до 1918, како развијати српско-руске односе? Шта би били основни кораци? Отворена су нам врата БРИКС, и то су једна од могућих врата за сарадњу са Русијом? За почетак, да ли би Србија на том самиту требало да буде представљена онако како је и позвана?
Руска Федерација је за време председника Путина показала да је добронамерни савезник Србије и српског народа. О томе постоји безброј доказа. Био сам сведок, током мандата у Москви, колико је Русија помагала у очувању територијалног интегритета Србије, пре свега по питању Косова и Метохије и колико је руска дипломатија помогла нашој дипломатији и Србији у спречавању сателитске агресорске творевине на КиМ да уђе у УН, да уђе у УНЕСЦО, Интерпол, Светску трговинску организацију итд. Такође, руска дипломатија је помагала у одзиву признања те творевине од стране једног броја држава.
О свему томе се врло мало говори. А ја сам сведок томе колико су руска дипломатија, министар Лавров, цела руска дипломатска мрежа и председник Путин, помагали Србији у очувању својих позиција и интегритета на КиМ.
Ти односи, по мом мишљењу, могли би да буду бољи и свестранији. Имамо споразум о стратешком партнерству, политички односи су били на високом нивоу, али би економски односи могли да буду много бољи. Имамо уговор о слободној трговини потписан још за време Милошевића али ми тај уговор нисмо ни из далека искористили колико бисмо могли.
Немамо ни висок ниво културне сарадње, нисмо отворили ни Културни центар у Москви. Број наших студената на Духовној академији је стално опадао. Број студената на Универзитетима није опадао, али би могао бити много већи. И број руских студената који уче овде би могао бити много већи. Врло је битна сарадња младих људи. Учење српског, односно руског језика. Ми смо се у Амбасади старали да то унапредимо.
Али унапредити економску сарадњу…
Да, како унапредити економску сарадњу? Путин је недавно говорио са Вулином управо о томе да она не само да не расте него опада!
Кад сам био у Москви тражили смо да наши радници добију статус радника бивших совјетских република, али нисмо успели. Није ми јасно зашто после 2014, кад је Запад увео санкције Русији, нисмо искористили прилику да повећамо извоз. Да ли зато што нисмо имали довољно производа, јер је то огромно тржиште. Или је због тога што су западне дипломате изјављивале да је неморално да Србија искористи санкције да повећа извоз.
Да, из Брисела су казали да се од Србије очекује да Србија не искористи отворени простор.
Они нас виде као своју колонију!
То је била прилика да ојачамо економску сарадњу. У време кад сам ја био тамо, било је највише наших грађевинских фирми, био је Златиборац, млекара Шабац итд. Конкуренција је велика. То више није совјетско тржиште кад смо могли лагодно да извозимо и све продајемо… Даље, научна сарадња би могла бити боља, размена научника, већи број конференција по разним питањима, сарадња наших академија наука. Руских инвестиција би овде могло бити више, осим НИС и Петрохемије, могло би их бити још – у туризму или пољопривреди. Имали смо овде две руске банке, обе су затворене.
То и јесте главно питање – како да унапређујемо односе са Русијом, а да остајемо при том на европском путу на коме Брисел врло отворено кочи или нам препоручује да сами закочимо пројекте који би допринели развоју или јачању односа са Русијом.
Морам искрено да вам кажем да лично не верујем да ћемо икада ући у ЕУ. Они гаје према нама велико неповерење и још траже да признамо насилно одвајање темеља историјске Србије. Друго, ми не треба ништа да очекујемо од ЕУ. Шта од њих можете очекивати кад су највеће земље ЕУ извршиле агресију на Србију и Југославију 1999, бомбардовале Републику Српску Крајину 1995, бомбардовале Републику Српску, бомбардовале Србију и насилно нам отеле Косово и Метохију. Шта можете очекивати од тих земаља?
Русија, уз све ове примере које сам навео, никад није извршила агресију на Србију, никад нас није војнички напала, увек је у складу са својим могућностима подржавала спољну политику Кнежевине–Краљевине Србије до 1918.
Дакле, треба да сарађујемо са европским земљама, као што смо увек и сарађивали, у складу са нашим интересима, али не треба да одбацујемо сарадњу са Руском Федерацијом, која је једно огромно тржиште. Имамо потписан споразум са Евроазијском економском заједницом (сад нисам у дипломатији, па не знам како се креће та сарадња). Верујем да је један од видова ширења сарадње и учешће Србије у БРИКС-у, иако је то за мене недовољно чврста организација. Сад је Турска поднела захтев за чланство, а Турска овде подржава радикалне муслимане у Босни и наоружава наше Албанце на КиМ. Верујем да БРИКС има перспективу. Она произилази из ужасног искуства са монополом које су имале САД неколико деценија. То је био потпуни диктат у међународним односима. А мора да постоји равнотежа. Мора да постоји мултиполарност. Верујем да је наша перспектива у томе да сарађујемо са Русијом, Кином, другим земљама Азије, Блиског Истока и Африке. Не верујем да можемо имати било какву корист од тога да будемо заточеник европских интеграција.
Ако можемо да закључимо тиме да би се за српско-руске односе за почетак морало редефинисати оно што Србија ради са ЕУ… Прецизније, да ли би наша спољна политика требало да се преоријентише више на Русију, а не да буде оријентисана на Запад?
Руси су нам више пута рекли да ако бисмо постали члан ЕУ, онда би сви наши уговори са Русијом престали да важе.
Данас смо сведоци нескривене диктатуре која долази из Брисела. Балкан никад није био у таквом колонијалном положају, а бавим се историјом Балкана последњих неколико векова. Знате за велику идеју кнеза Михаила и Гарашанина „Балкан балканским народима“, иза које је често стајала Русија. Данас Балкан држе под протекторатом НАТО и ЕУ. Државе не воде самосталну политику. Та политика се диктира из Брисела и Вашингтона. Србија као неутрална земља је у тешкој позицији, та позиција није лака. Али мислим да Србија треба да се оријентише пре свега у складу са својим националним интересима и да иде у том правцу који гарантује на најбољи начин њене националне интересе.
Да ли би било у националном интересу Србије да укине санкције Белорусији?
Свакако. Ја сам био врло изненађен кад сам чуо да је Србија увела санкције Белорусији и сетио сам се сцене из 1999, авиона председника Лукашенка који узлеће са београдског аеродрома. Али није стигао ни до Мађарске – они су почели да нас бомбардују. Дакле, у најстрашније време по нас, председник Лукашенко је дошао и показао солидарност са нама. За мене је акт увођења санкција био не само супротан нашим националним интересима, него у извесном смислу је био проблематичан са моралне стране.
Надамо се моралнијој политици и да у следећем разговору санкције буду скинуте „са тапета“.
Санкције су потпуно бесмислене, оне никада нису показале никакву ефикасност у међународним односима. Критичари спомињу да се Русија прикључила санкцијама против Југославије, што је истина, али која је то била Русија? То је била Јељцинова Русија која није водила рачуна о елементарним интересима своје државе и чији је главни спољнополитички тим био добрим делом састављен од разних агената страних служби. То је чињеница која је већ давно позната.
