Мисли не дефинишу само наше животе, већ и читаво наше биће. Много пута мисли постају конопци које зли држи да нас води куда хоће, а да му се ми не опиремо. Сносимо огромну одговорност за ово и морамо то признати. То се дешава зато што не заузимамо одговарајуће место у борби против помисли, која није ништа друго до молитвено правило и посебно молитве „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“.
Нешто чујемо и видимо и наш ум одмах почиње своје „игре“. Поготово када је реч о свештеницима и Цркви, али и црквеним стварима уопште, у нама настаје некакав хаос који много пута достиже тачку параноје: „Како ме је отац погледао! Није требало да ми то каже. Зашто ми je дао примедбу?“.
И док у односу са свештеницима и Црквом све остаје на нивоу мисли, у односима са нашим пријатељима и познаницима може доћи не само до агресије, већ и до прекида у комуникацији. Све ово много пута почиње неким неспоразумом, јер смо њихове речи протумачили лошом мишљу: „Зашто ми је то рекао? Мора да мисли нешто, али зашто ми не каже директно?“ Мисао припрема терен, па почиње да нас обрађује: „Идем да му кажем. Знам зашто ми је то рекао и зашто ме је тако погледао.“
Нажалост, доносимо закључке који су погрешни, јер једноставно немамо начина да упознамо срце и живот другог. Тако много пута заузимамо место Христа и постајемо антихристи. С друге стране, и ми дозвољавамо да се код наше браће јављају лоше мисли, јер смо много пута споља марионета (κουκλα), а изнутра куга (πανουκλα), и то је очигледно. Уместо да откривамо наше аутентично „биће“ у животу, ми приказујемо прозор који је разбијен и коме недостају чисти и аутентични елементи врлине. Испољавамо мешавину лажне побожности, религиозног свезнања, самоправедности, осећаја супериорности, уображености, сотиролошког поноса („Бићу спасен јер добро ходам и добро сам!“).
Хајде да размотримо и верски аспект. Ствари су врло једноставне. Учинимо оно што је рекао и свети старац Пајсије – „нека ум постане радионица добрих помисли“. Хајде да се не задржавамо на ономе што нам је брат рекао, и ако нас изнутра изједа, рашчистимо то са њим, а да наш ум не постане арена за демоне.
Када се осећаш најгоре, размисли о себи, као што је размишљао свети апостол Павле: „Истинита је реч и сваког примања достојна да Христос Исус дође на свет да спасе грешнике, од којих сам први ја.“ (1. Тим. 1:15) . Не дозволимо да се у нама јаве рђаве помисли, а ако једна искочи, истребимо је молитвом. Када будемо радили на смирењу као што су радили светитељи, никада нећемо упасти у неспоразуме, нећемо извртати ствари, нећемо интригирати, јер ћемо једноставно друге сматрати свецима, а себе последњима од свих. То је искуство покајања које нам отвара пут у царство небеско.
Немојмо пребрзо доносити закључке и осуђивати. Имајмо раширене руке, манифестујмо своје право „биће“, јер ће други прихватити управо то, а не нешто вештачко. Будимо чврсти, али увек пуни доброте и уступака, дајмо простора другом и чекајмо. И у том очекивању помолимо се и спустимо се неколико степеница ниже. Неће нам шкодити. Мало труда, уз дубоку молитву, и Бог ће нас просветлити!
о. Спиридом Скоутис
