Над човеком пламте плаве небеске тајне, а под њим тутње потмуле понорнице непознатог и вечног. У овако загонетном свету човек не може бити прави човек, ако биће своје не веже са плавим бескрајностима неба и тајанственим понорницама земље. И потече кроз крвоток свих бића у свима световима и поживи у свима њиховим срцима. Само тако човек доживљује пуноћу свога бића и осећа себе као неко свебиће. Јер у свима бићима он налази себе, али и сва бића види судбински уткана у себи.
Сва су му бића своја: он искрено учествује у свему њиховом: и у радостима и у жалостима, и у усхићењима и у очајањима. У царству постојања ништа му није туђе; нешто бескрајно и неодољиво везује га са свим и свачим: све је у њему, и он је у свему. Сврх свега, он пламено осећа да је на тајанствен начин реално присутан у свима људима и да су сви људи органски део његовог бића: он плаче с плачнима, тугује с тужнима, радује се с радоснима. Једном речју: свима је све. Чиме и киме? – Богочовеком Христом. Јер Он човекову душу разлива по свима срцима, дајући јој свечовечанску ширину и свечовечанску дубину. И Христов човек се осећа као свечовек, коме су сва људска бића присна и своја: своја и у осећању, и у сазнању, и у љубави. Нема границе између њега и њих, јер их божанска сила његове свељубави растапа као врело сунце лед. Испуњен богочовечанском љубављу, Христов човек је увек свечовечански расположен: у сваком људском створу види свог бесмртног, божанског брата, и готов је да му служи свим својим бићем.
У словенском свету Достојевски је највећи пророк и најревноснији апостол Свесловенства. Словенска идеја је једно од главних његових пророштава и једна од главних његових благовести. Богочовечански дух православља не може се сатерати у уску чауру национализма, јер својом свечовечанском садржином он гравитира свеопштем уједињењу људи Христом и у Христу. Национализам, освећен и просвећен Богочовеком Христом, постаје еванђелски прелаз ка Христовом Свечовечанству. Само освећено и просвећено Христом, Словенство добија свој непролазни значај у историји света, и кроз Свесловенство води Свечовечанству. Једноме циљу тежи све што је православно: свебратском уједињењу људи, и то путем еванђелске љубави и самопрегорног служења свима људима.
По схватању Достојевскога, словенска идеја у њеном највишем смислу јесте, пре свега, жртва, потреба жртвовати себе за браћу, да би се тиме основало велико свесловенско уједињење у име Христове истине, то јест на корист, љубав и служење свему човечанству, на заштиту слабих и потлачених у свету. Уједињење свих Словена није уједињење ради завојевања и ради насиља, него ради служења свему човечанству. У самопрегорном служењу Русије овој идеји и састоји се сва њена моћ, тако рећи – сва њена личност и сва будућност рускога позива. Свако дело, и мисао, и реч, и осећање, којим човек смирава себе и постаје слуга своме слузи „послужиће као основ за будуће великолепно уједињење људи, када човек неће себи тражити слуге и као сада желети да себи сличне претвара у слуге, него ће, напротив, из све снаге желети да сам постане слуга свима, по Еванђељу.
За људе хуманистичког, механичког, римокатоличког склопа духа, овакво еванђелско уједињење људи у свечовечанско братство, претставља утопију и немогућно чудо на земљи. Али за православног човека, обогочовеченог и освечовеченог Христом, такво уједињење људи је не само ватрена потреба вере и молитве, него и неопходност еванђелског осећања живота. То је једна од основних стварности, на којој стоји и ради које постоји Христов човек у овом свету. Служити људима из еванђелске љубави, ради свебратског уједињења, није машта за Христовог човека већ првобитна стварност. Христолики Зосима вели: „И зар је само машта: да ће човек напослетку налазити уживање и радост једино у подвизима просвећења и милосрђа, а не у радостима грубим, као данас – у сувишном јелу, блуду, охолости, хвалисању, и заводљивом уздизању једнога над другим? Ја чврсто верујем да то и није машта, и да је близу време кад ће се то и збити. Смеју се и питају: па кад ће то време настати, и има ли изгледа да ће оно настати? А ја мислим да ћемо ми са Христом то велико дело решити. Јер, колико је идеја било на земљи, које су на десет година пре свога остварења изгледале незамисливе, а које се се наједаред јављале кад би им дошао тајанствени рок, и разилазиле се и распростирале по свету! Тако ће и код нас бити, и засијаће свету народ наш, и казаће сав свет: „Камен који су одбацили зидари постао је каменом темељцем“. А исмеваче би требало запитати: ако је ово наша машта, а кад ли ћете ви подићи своју зграду, и кад ли ћете удесити свој живот правично само помоћу ума свога, а без Христа? И премда они тврде да баш они иду ка сједињењу, то ваистину у то верују само најпростодушнији између њих, тако да се човек просто чудити мора тој простодушности. Доиста, у њих има маштаве фантазије више него у нас! Они мисле да удесе живот и уреде свет правилно, одбацивши Христа; али свршиће тиме што ће свет залити крвљу, јер крв изазива крв, а ко извуче мач тај ће од мача и погинути“.
Над подвизима Христових људи бди Божја љубав и Божја сила. Нека их је мало у свету, али иза њих и уз њих стоји Онај који најмање зачас претвара у највеће, и најслабије у најмоћније. Нека је квасац свечовечанске љубави мали, али је ту чудотворни Христос који за кратко време може учинити да њиме ускисне сав дух свих људи, и тако се оствари свебратско уједињење људи у Христу. Истина, изјављује свети старац Зосима, засад хришћанско друштво само још није готово, и почива на цигло седам праведника; но како праведних људи увек има, то хришћанско друштво стоји непоколебљиво, очекујући свој потпуни преображај из скоро још незнабожачког удружења у једну једину, васељенску и господарећу Цркву. А то нек да Бог да буде, нек да Бог да буде, макар на крају векова, јер само томе и јесте намењено да се збуде и сврши! И не треба човек да се збуњује временима и роковима, јер је тајна времена и рокова у мудрости Божијој, у предвиђању његовом и љубави његовој. И што по рачуну људском може бити још врло удаљено, оно се можда, по предопределењу Божјем, налази већ уочи свога јављања, на прагу. А ово последње нек да Бог да буде, нек да Бог да буде!
За душу која живи Христом, свечовечанске чежње и тежње су сасвим природне и логичне. Све што је богочовечанско, у суштини је свечовечанско. Једини прави свечовек јесте Богочовек. Јер је једино у Богочовеку све човечије достигло своје божанско савршенство. Све човечанско нашло је у Њему своју бесмртност и своју вечност. Свака свечовечанска особина код човека или код народа долази од Богочовека, посредно или непосредно. Достојевски је први почео говорити о свечовеку и свечовечанству. То је његово пророштво и његово еванђеље.
Врхунац Достојевсковог пророчког надахнућа и апостолске благовести претставља његов „Говор о Пушкину“. То је, уистину, најпророчанскије еванђеље и најеванђелскије пророштво Русије и Словенства. Еванђеље и пророштво о свечовеку и свечовечанству. По том пророштву и по том еванђељу: призвање руског човека је свеевропско и свечовечанско. Постати прави Рус, постати потпуни Рус, то можда једино значи – постати брат свима људима, постати свечовек. О, целокупно наше словенофилство и западњаштво, јесте само један велики неспоразум, премда историјски потребан. Правоме Русу, Европа и удес свег великог Аријског племена, исто су тако драги као и удес Русије, као и удес своје рођене земље, зато што је наш позив свесветскост (всемирност) не стечена мачем, него силом братске тежње ка људском свеуједињењу. Ако уђете у нашу историју после Петрове реформе, наћи ћете у њој већ трагове и указивања на ту мисао, на тај мој сан, ако хоћете, у карактеристици нашег општења с европским племенима, чак и у нашој државној политици. Јер, шта је друго чинила Русија за читава два столећа своје политике, ако није служила Европи, и можда више него самој себи? Ја не мислим да је тако било због невештине наших политичара. Ах, европски народи и не знају како су нам драги! Доцније, ја сам у то убеђен, ми ћемо, то јест, наравно, не ми, већ будући Руси, схватиће сви до једнога да постати прави Рус значи: тежити да се у европске противречности унесе коначан споразум; показати европској тузи да јој је крај у руској души, која је свечовечанска и свеуједињавајућа; обухватити њоме у братској љубави сву браћу, и, на крају крајева, можда рећи и коначну реч велике и опште хармоније, коначне братске слоге свих племена по Христовом еванђелском закону.
У универзалности и свечовечности Пушкиновог генија Достојевски види уметнички израз руског народног духа. А руски народни дух карактерише одазљивост на све што је човечије у свима људима: од најмањег до највећег. Европске књижевности су имале, вели Достојевски, силне уметничке геније: Шекспире, Сервантесе, Шилере. Али, кажите: који је од тих великих генија био обдарен способношћу свесветске одазљивости – као наш Пушкин. И ту баш способност, ту нашу најглавнију националну способност он управо дели са нашим народом, и по томе је он, углавноме, народни песник. Највећи европски песници нису никада могли да тако снажно оваплоте у себи гениј туђег, суседног народа, дух његов, сву скривену дубину тога духа и сву сету његовог позива – као што је то могао да изрази Пушкин. Европски песници, кад су се обраћали другим народностима, најчешће су их преобраћали у своју националност, и схватили на свој начин. Чак и код Шекспира, Италијани су готово прави Енглези. Од свих светских песника једини је Пушкин имао особину да се потпуно преоваплоти у туђу националност.
Сила, којом се човек изједначује са другим човеком, па чак и преоваплоћује у дух његов, јесте љубав. Она даје човеку моћи да, преоваплоћујући се у друга људска бића, човек достиже пуноћу и савршенство своје личности. Што више даје, човек све више има, јер све више прима. Смело тврдим, вели Достојевски, да није било песника са таквом свесветском одазљивошћу, као Пушкин. И ту није ствар само у одазљивости, него у страховитој дубини тога, у преобраћању, у преоваплоћавању свога духа у дух других народа, у преоваплоћавању готово савршеном и због тога чудесном. То је једино Пушкинова особина, и он је у том смислу, понајвише, невиђена и нечувена појава, а по моме мишљењу и пророчанска, јер… јер се кроз то баш највише изразила његова национална руска снага, народност његове поезије, народност у даљем свом развићу, народност наше будућности која се већ скривала у садашњици, и изразила се пророчки. Јер, шта је друго духовна снага руске народности ако не њена тежња, у коначним циљевима, ка свесветскости и свечовечности? Пошто је постао прави национални песник, Пушкин је, чим се дотакао народне снаге, предосетио велики будући значај те снаге. Ту је он видовит, ту је он пророк.
Ми Руси, изјављује Достојевски, имамо две отаџбине: нашу Русију и Европу, чак и у случају кад себе називамо словенофилима. Највећи међу највећим позивима, кога су Руси свесни у својој будућности, то је општечовечански позив, служење целоме човечанству – не само Русији, не само Словенству – него свечовечанству. Свечовечност је најглавнија лична одлика и позив свакога Руса.
Свечовечност се, пре свега, састоји у поштовању људских вредности, ма у коме се човеку или народу налазиле. А сврх свега, свечовечност се састоји у поштовању човека, сваког човека као апсолутне и незаменљиве вредности. Ношен свечовечанском љубављу, Достојевски изјављује: „Ми не желимо да будемо Руси, него свељуди… Европа је наша друга отаџбина – ја први страсно то исповедам, и увек сам исповедао. Европа је свима нама исто тако драга као и Русија; у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја: уједињење свих народа тога племена, па чак и даље, много даље, до Сима и Хама. Како то да постигнемо? – Да постанемо Руси, на првом месту, и пре свега. Ако је свечовечност национална руска идеја, онда свако од нас треба да постане Рус, то јест оно што јесте, и тада ће се одмах све променити. Постати Русом, значи престати презирати свој народ. И заиста, што се јаче и самосталније развијемо у свом националном духу, то ћемо јаче и ближе схватити европску душу; а зближивши се с њом, постали бисмо јој разумљивији. Поставши своји, добили бисмо, најзад, облик човечански, а не мајмунски; изглед слободног бића, а не роба, не слуге. И говорили бисмо с њима паметније него пре тога; јер бисмо у свом народу и у његовом духу нашли нове речи, које би Европљанима неизоставно биле разумљивије. Чак бисмо и ми сами тада увидели: да много од онога што смо у свом народу презирали – није тама, него баш светлост, није глупост, него баш ум; а разумевши то, сигурно бисмо у Европи казали такву реч какву тамо још нису чули. Уверили бисмо се тада: да праву социјалну реч не носи у себи ниједан други до баш наш народ; да у идеји његовој, у духу његовом, постоји жива потреба за свеуједињењем човечанства, свеуједињењем са потпуним поштовањем за националне личности и за њихово одржање; за одржање потпуне слободе људи, са указивањем на то у чему се та слобода баш састоји – уједињење кроз љубав, загарантовано делом, живим примером, потребом за правим братством; а не гилотином, не милионима отсечених глава“…
Народи у Европи се све више и више издвајају, све упорније и упорније одвајају један од другога својим законима, моралом и гледиштем на цео Божји свет. У целом свету виде само себе, а све остале сматрају за препреке, и сваки посебице жели да код себе изврши то што могу извршити само сви народи, сви скупа, општим удруженим снагама. Већим делом су сви Европљани такви, тврди Достојевски. Идеја свечовечанства све више нестаје између њих. Код свакога од тих народа добија та идеја други изглед, тамни, или прима у свести нов облик. Хришћанска веза, која их је досад спајала, сваким даном све више губи снагу. Ни наука нема снаге да их веже, јер се све више разилазе. Рецимо, донекле, да, они су у праву, јер све те искључивости, то узајамно супарништво, та повученост у себе, та поносита нада у себе јединога – рађа у њима дивовске снаге за борбе са препрекама на путу. Но препреке баш самим тим све више и више расту и множе се… После реченога се може разумети зашто Европљани не схватају ни мало Русе, и узвишену особеност њихова карактера називају безличношћу. Али нека нам се допусти: руски се карактер оштро разликује од европског, у њему се нарочито запажа висока-синтетичка способност, способност опште помирљивости, свечовечности. У руском човеку нема европске угаоности, непроницљивости, неодазљивости. Он се са свима саживљује и у све уживљује. Он саосећа свему човечанском, без обзира на националност, крв и завичај. Он има разумевања за све што је макар мало од свечовечанског значаја. Он има инстинкт свечовечности. Он инстинктом погађа свечовечанску црту чак и у најоштријим искључивостима других народа.
Генијалну потврду ових својих мисли о руском човеку Достојевски налази у Пушкину. Пушкин је живо објашњење, у свој уметничкој пуноћи, шта је то руски дух, куда стреме све његове силе и какав је идеал рускога човека. Ми смо у Пушкину схватили, да је руски идеал: свецелост, свеизмирење, свечовечност.
Достојевски је свестан да му се због оваквог схватања руског народа и његовог историјског позива, могу чинити разне замерке. Све то може изгледати сувише самопоуздано, вели Достојевски. Зар нама, нашој убогој и некултурној земљи, такав удео, такав задатак? Зар је нама суђено да човечанству кажемо нову реч?… Али јесам ли ја говорио о економској слави, о слави мача или науке? Ја говорим само о људском братству, и о томе да је за свесветско, за свечовечанско-братско уједињење, пре свих других народа предназначен руски народ. Трагове тога ја видим у нашој историји, код наших даровитих људи, у уметничком генију Пушкиновом. Нека је наша земља убога, али је ту убогу земљу „Христос као просјак обишао благосиљајући је“. Зашто не бисмо могли примити у себе Његову последњу реч? И зар се није и Он родио у убогим јаслама? Понављам: ми се већ можемо позвати на Пушкина, на свесветскост и свечовечност његовог генија. Он је могао у својој души да смести и туђе геније као да су му рођени. Он је, бар у уметности, у уметничким творевинама, неоспорно показао ту тежњу рускога духа за свесветскошћу; а то је већ важан путоказ.
Пишући мало касније објашњење за свој „Говор о Пушкину“ Достојевски вели: „Не треба, не треба се узрујавати што сам казао: „да ће можда наша убога земља, на крају крајева, рећи нову реч свету“. Исто је тако смешно уверавати, да, пре него што кажемо нову реч свету, „морамо и сами развити се економски, научно и грађански, и тек онда сањати о „новим речима“ које ћемо рећи тако савршеним (тобож) организмима, какви су народи Европе“. У свом говору ја сам нарочито подвукао: да и не покушавам упоређивати руски народ са западним народима у сферама њихове економске или научне основе. Само сам казао да је руска душа, гениј руског народа, можда способнији од генија ма ког другог народа да смести у себи идеју свечовечанског уједињења, братске љубави, трезвеног погледа, који опрашта непријатељство, разликује и извињава разнолико, брише противуречности. То није економска особина, нити која друга, то је само морална особина, и ко би могао одрицати и спорити да је руски народ има?… Ми тврдимо: да се дух љубави и свеопштег уједињења може имати, и носити у себи, и уз нашу садашњу економску сиротињу, па још и у горој сиротињи него што је сад: имао се он, и носио, и уз сиротињу каква је била после најезде Татара под Батијем, или после погрома оног бунтовног доба, када је Русија била спасена једино свеуједињавајућим духом народним“.
Тајна Свесловенства је – еванђелско служење свечовечанству ради свеопштег уједињења свих људи у Христу. Тајна свечовечанства је у свечовеку који силом своје свељубави налази у сваком човеку и у сваком народу вечне божанске вредности и драгоцености. Тајна свечовека је у Богочовеку који непролазним божанским савршенствима краси све што је човечије у свима људским световима.
