На дан 29. јануара 1412. године (по новом календару), деспот Стефан Лазаревић издао је Закон о рудницима, познат још и као Новобрдски рударски законик. Био је то модеран правни акт за то време и по многим својим аспектима је превазилазио националне и друштвене оквире српске деспотовине.
Иако је законик неотуђиво везан за име Стефана Лазаревића, он га није писао. Наиме, то су урадили рударски стручњаци, чак њих 24, које је деспот окупио на сабору у Некодиму (код Урошевца) да заједно заврше тај важан посао.
Након што је текст тог правног акта био готов, Стефан га је верификовао на сабору у Новом Брду печатом и потписом, и тако га уздигао на ниво важећег закона.
Деспот је све радио јавно, уз помоћ људи који су били експерти
Као што се види из приложеног, деспот је све радио јавно, а уз помоћ људи који су били експерти. И није мислио да он све зна и да у све треба да се меша, иако му је то дозвољавала титула која је била степеник испод царске, али такође ниво изнад краљевске. Као владар, деловао је, дакле, потпуно у супоротности са оним како се у нашој садашњости и ближој прошлости кроји законодавство.
Закон о рудницима се није бавио само организационим и еснафским елементима везаним за рударење и руднике генерално, он се бавио и организацијом живота људи који су били везани за ову привредну грану. Па тако, у њему постоји низ чланова који су врло занимљиви и сведоче о посвећености и бризи деспота за добробит његове државе, народа и привреде.
„Ново брдо“ је у то време био највећи рудник на Балкану
Наиме, Ново Брдо је у то време било највећи рудник на Балканском полуострву и мудри деспот је свакако схватао магнитуду и значај онога што поседује и намеравао је да га заштити по сваку цену.
А могао је све лепо да распрода или да преда на управљање туђину (напр. за 3% рудне ренте), а он да ужива у проценту који би добијао од концесионара, док његов народ диринчи притиснут туђинском чизмом.
Чланови закона
Законик јасно дефинише, не само еснафска правила ископавања руде и уређења рудника, већ и права и обавезе оних који ту раде.
Тако, један члан закона гласи:
“И човек ниједан да се не задужује Новобрђанину злата ради; или ако је који радник у граду, да није ниједан слободан од господског посла са дружином, него да ради сваки посао господски, а његов труд по закону да му се плати.”
Док у другом пише:
“Франгарици (пиљар) која хлеб продаје, те прави лош хлеб, а не какав јој се каже хлеб правити и продавати, да разграбе рупници хлеб без динара; тако је закон и сиру и воћу и сочиву и риби.”
Ово су акти строгог, али одговорног владара. Одговорног према себи, народу и држави. И који ставља тај исти закон изнад себе и својих владарских привилегија.
Државник коме је главни приоритет општо добро.
Каква реткост у данашње време, зар не?
Деспотов закон о рудницима је релативно касно откривен и када се то десило, радило се о прворазредној научној сензацији. Пут који је рукопис прешао од оригинала до критичког издања САНУ које је потписао српски историчар и академик Никола Радојчић (1882-1964), веома је занимљив. Ћирилични препис Закона који је откривен 1959. године, потиче из 1580. године и данас се чува у архиви САНУ.
Република Србија, наследница српске деспотовине, као држава се данас сусреће са веома сличним искушењима као у та давна времена.
Осуђени смо да нам се историја понавља
Како је историја цикличан процес, а њен точак неумољиво меље, нарочито мале државе и народе, ми смо на Балкану а пре свега у Србији, изгледа осуђени да нам се та историја понавља. Јер, ево, много векова касније, туђини поново долазе да рударе по Србији, само што нема мудрог и моћног деспота да их дочека и спута њихову похлепу вештим законодавством.
Деспот Стефан је рођен из брака кнегиње Милице са великим српским кнезом Лазаром Хребељановићем. Он сам је био припадник фамозног Реда Змаја, заједно са угарским царем Жигмундом који му је поклонио разрушену тврђаву на ушћу Саве у Дунав, од које је Стефан направио своју престоницу. Уз све заслуге и особине које је имао, можда је епитет којим га је најбоље описати – градитељ.
„Закон о рудницима“ је један од историјских темеља српске државе
Његов Закон о рудницима јесте један од историјских темеља српске државе, баш као и престони Београд и све што је оставио иза себе и једини је закон који је био валидан и док је Србија била под Османлијском окупацијом.
Наиме, он није био херој тренутка, попут Обилића, Лазара или Марка Краљевића, читав његов живот био је један дуги и велики јуначки подухват.
Република Србија, наследница српске деспотовине, као држава се данас сусреће са веома сличним искушењима као у та давна времена.
И као што то често бива, одговори на многа горућа питања која нас муче ових дана, већ постоје у нашој прошлости. Довољно је само да се осврнемо. Јер тамо негде стоји високи витез на коњу алату и чека нас.
