Зеница ока мог гнездо је лепоте твоје – позајмио је Хафизов стих некакав путник и дао да се уреже арапским словима, читко, да виде сви који уђу у Љевишку. Преко фресака урезао, али толико задивљен лепотом да му фреске нису замериле. Та реченица постала је део живота светаца и српских владара у вечности, да с њима у вечности чини целину и онда када фресака више не буде, када неко пожели да им не остане ни трага, али ипак остане тај траг, то сећање на лепоту. Зеница ока мога гнездо је лепоте твоје.
Једном прекречена, и сва у рупама, да би постала нека друга а не она која јесте, Богородица Љевишка била је џамија. И то је трајало вековима, док неко није скинуо креч и нашао светлост која је чекала, постојано, тамо где је и била.
Турци су дакле желели да место где је Дух „позајме“ и да се око тог Духа окупљају називајући га речима своје вере. И црква добије минарете, али остане црква. (Зато вам кажем, сваки грех и хула опростиће се људима, али хула на Духа неће се опростити. 32 И ако ко каже реч против Сина човечијег, опростиће му се; а ономе који каже против Духа Светога, неће се опростити ни на овом свету, ни у будућем По Матеју 12/31, 32)
Тако је Љевишка за Турке постала џамија и преживела је јер је Турцима требала џамија. А за Србе, конспиративно, постала је Света Петка и они су наставили да долазе, чувајући сећање на оно што је она била и што ће, а испоставило се да су били у праву, једног дана свакако поново бити. Зеница ока мог гнездо је лепоте твоје, остало је да стоји и чека нове векове.
Онда за нешто мање од сто година након што су иконе изрониле из вишевековног мрака, узму па крену да их за сва времена (тако су ваљда мислили да може) униште Албанци. То је већ, дакле, 21 век. И кажу, то су неки што су сишли с Проклетија, немају појма, мрзе све где виде крст, не знају шта чине. Али није тако, знали су шта чине и једино што нису знали, будући неверујући у Свети Дух, јесте то да постоји оно које не може да се уништи.
И сада, Љевишка стоји сама у Призрену, Срба је око седамнаест, до недавно су комшије бацале ђубре у порту, црква је закључана и тек понеко наврати. Тада га сачека „Зеница ока мога гнездо је лепоте твоје“ арапским словима и прецизном руком урезано, и тај више не може нигде да иде по свету а да о том чуду званом Богородица Љевишка у Призрену, не прича.
Црква је гађана ватреним оружејм и спаљена марта 2004. када су тешко оштећени портрети Немањића из припрате, сликарство куле, а у мањој мери и сликарство наоса.