Велика је неправда учињена према имену и делу Петра Борисављевића, великог војсковође, јер његово име до скоро није било унето ни у једну енциклопедију. Чак имена великог ратника и писца мемоара из првих јаворских ратова нема ни у једној Војној енциклопедији, тако да је за млађе генерације Пера Борисављевић остао скоро анониман чак и у свом родном крају, ужичком, тј. моравичком. Нису познати узроци због којих командант Ужичке војске на Јавору 1876. године није нашао своје право место међу ратницима, какви су, на пример, Војвода Путник и Живојин Мишић, који су тада били млађи официри и на јаворском ратишту започињали војничку каријеру, а он је тада био у највећој снази и имао је чин мајора. Можда је време учинило своје да се нико није постарао одмах после његове смрти (1887) да унесе податке о овом војсковођи, изванредном човеку и ратнику.
Може се, ето, посумњати у заборавност ученика на свог учитеља. Вероватно да и ратови, скоро непрекидни, од 1912. до 1918. године нису дозвољавали да се на миру размишља да се свим заслужним људима одреди право место. Извући га из заборава после више од сто година, то је и наша обавеза. Петар Борисављевић је једна од најславнијих личности Јавора за време српско-турских ратова (1876 – 1878). БОРИСАВЉЕВИЋ, Петар, пуковник (Јованчевићи, Моравички срез, 14. Х 1842 – Београд, 6. III 1887). Војну академију у Београду завршио као трећи у рангу 1865, када је и произведен у чин потпоручника. Једно време био је на школовању у Војној академији у Москви. Унапређен је у чин поручника 1868, капетана II класе 1872, капетана I класе 1875, мајора 1876, потпуковника 1878, а пуковника 1885. За време Првог српско-турског рата 1876. командовао је Ужичком бригадом I класе, истакавши се храброшћу у борбама на Јавору. У то време преболео је тифус. Током 1885. командовао је Дринским пешадијским пуком, а 1886. био начелник оперативног одељења генералштаба.
За заслуге у војевањима на Јавору Милан Обреновић га је поставио за првог кнеза Моравичке кнежевине још 1876. године. Написао је биографију свог саборца, мајора Михаила Илића, који је погинуо на Јавору 1876. Превео је са руског чланак о подофицирима, а са француског чланак Опсада Плевне и оставио је иза себе рукопис „Са Јaвора“. Одликован је Таковским крстом, Златном и Сребрном медаљом за храброст. и носилац је одликовања руске владе „Свете Ане“ Умро 1887. год. веома млад, у 45. год. живота. Био је цењен и као човек и као официр и много је обећавао у војној каријери.
Чак се у војним круговима говорило о Петру Борисављевићу, будућем министру српске војске.
Изненадна смрт прекинула је надања многих пријатеља и официра који су га ценили и волели Јован Јаворац је записао о једном борцу из Јаворског рата: ,,Али чим се прибере и чим дође к себи, у њему сину дух: – А ђе су наши? – пипне се , је ли све у реду , па кад види да је све на свом месту, као да није ништа ни било , викне осталима као соко: ,, На ноге, јунаци! .. . Тамо је застава ! Напред!“ И ови тако уморни, тако раштркани кривицом старешина, војска за 2-3 часа све под заставу падне па настави борбу, да гине за слободу. Ја сам то очима гледао и сузе ми пошле од милине. – Који би се војник у Европи тако свестан своје дужности показао? Само рођени војник, само Србин. И није прошло 2-3 часа од изласка сунца, свирала је труба на Кушићима на збор и по прозивци, ни једног војника није било, који се није одазвао.“ Био је професор на Војној академији и испитивач на испитима. Живојин Мишић, војвода у првом светском рату, полагао је официрски испит пред комисијом где се налазио пуковник Борисављевић. Присећа се Мишић Борисављевића: „Уђох.
На челу стола седео је пуковник Богићевић, а са његове десне стране пуковник Петар Борисављевић, један од необично добрих људи и у сваком погледу одличан официр. Не сећам се кo беше од артиљеријских и инжењерских официра. Прво ми се обрати пуковник Борисављевић речима: – Ево седите овде, господине Мишићу. Ми ћемо питати, а ви сматрајте као другове, па нам слободно одговарајте, јер ћемо ми са вама разговарати као са својим млађим другом..“
