Голанска висораван, позната и као Голан, је област која се простире на око 1.800 квадратних километара у југозападном делу Сирије. Плато или висораван се протеже између реке Јордан и Галилејског мора/језера на западу, планине Хермон на северу, сувог корита реке Рукад на истоку и реке Јармук на југу. Голанска висораван је до 700 м надморске висине на југу, до 1.200 м на северу, а уздиже се до 2.814 м на планини Хермон у крајњем североисточном делу. Изграђен је углавном од магматске стене која се зове базалт. Подручје има стратешки значај због свог географског положаја и ресурса, посебно извора воде. У Библији се Голан помиње као град уточишта који се налази у Башану (Поновљени закони 4:43; Исус Навин 20:8).
Израелска окупација 1967. и анексија тог подручја 1981. изазвали су велике тензије на Блиском истоку. Иредентистички потези Израела додатно су узбуркали израелско-арапске односе и довели до нерешених међудржавних правних спорова, чије решење се ни данас не назире.
Бурна и крвава историја
Османске власти су суверено владале Голанском висоравни неколико векова, тачније од 16. до 20. века У саставу Отоманског царства, провинција је била део Сиријског вилајета. Године 1894. француско-јеврејски банкар барон Едмонд де Ротшилд купио је велике делове земље за насељавање Јевреја на Голану, а друге ционистичке групе у Европи, САД и Канади следиле су га. Ционисти су покушали да спроведу јеврејску колонизацију као и Палестину, али је то било спречено непријатељством локалног арапског становништва и османским земљишним законима, који су практично забрањивали насељавање странаца.
Од краја Првог светског рата 1918. године, када су колонијалне силе поделиле Блиски исток, ово подручје је под француском колонијалном управом. Након Другог светског рата и почетка деколонизације, Голанска висораван је постала део Сиријске Арапске Републике 1946. године када је Сирија стекла пуну независност од Париза.
Након 1948. године и успостављања Државе Израел, висораван је постала поприште честих сукоба између израелских и сиријских снага у Првом арапско-израелском рату и касније. Сирија је искористила узвишени терен висоравни за бомбардовање израелских насеља у Галилејској долини, повећавајући тензије између две земље.
Шестодневни рат и његове последице
Шестодневни рат, вођен у јуну 1967, био је прекретница у историји израелско-арапског сукоба. У овом кратком, али ужасном рату, Израел је освојио већину Голанске висоравни, као и друге арапске територије као што су појас Газе, Западна обала, источни Јерусалим и Синајско полуострво.
После рата, у новембру 1967. Савет безбедности УН је донео Резолуцију 242 којом се Израел позива на повлачење са територија окупираних у рату у замену за прекид свих непријатељстава и арапско признање Израела као суверене државе. Није се десило ни једно ни друго. Одмах после рата, Сирија је одбацила све преговоре са Израелом у оквиру Резолуције из Картума усвојене на самиту Арапске лиге 1967. Ова резолуција је постала позната као „резолуција три не“: нема преговора са Израелом, нема признавања израелске државе, и нема мира са Израелом.
Од Шестодневног рата, већина Голанске висоравни (2/3) је под контролом Израела, осим једне трећине, уског појаса на истоку који контролише Сирија. Током Јом Кипурског рата 1973. године, израелска војска је продрла још дубље у Сирију, односно у регију Башан на врху Голанске висоравни. Израелски војници зауставили су се 32 км од главног сиријског града Дамаска. После рата, разграничење је следило израелско-сиријску линију примирја од 10. јуна 1967, која је касније модификована Споразумом о раздвајању снага од 31. маја 1974. године.
Израел је до данас држао под контролом две трећине висоравни, а Сирија само једну. УН су распоредиле своје мировне снаге (плави шлемови) на линији разграничења између израелске и сиријске војске, које имају посматрачку улогу. Повремено је било инцидената.
Успостављање израелске власти и долазак јеврејских досељеника
Пре Шестодневног рата, висораван је имала око 140.000 становника, укључујући 17.000 палестинских избеглица. Током и након израелског освајања покрајине 1967. године, између 80 и 130 хиљада локалних Арапа, углавном Друза, побегло је у друге делове Сирије и арапског света. Остало их је само 7.000 у шест села. Понуђено им је израелско држављанство, али је већина то одбила и задржала сиријско. Плато је стављен под израелску војну управу и интегрисан је у саобраћајни и финансијски оквир Израела.
Непосредно након Шестодневног рата, израелска влада је предузела кораке да насели израелске грађане на Голанској висоравни. Израелске власти су уништиле више од сто арапских села и фарми које су дате јеврејским колонистима на коришћење. Насупрот томе, на делу висоравни под сиријском контролом, површине 600 квадратних километара, налази се више од 40 сиријских градова и села. До краја 1970-их основано је скоро 30 јеврејских насеља. Насеља обухватају пољопривредне заједнице и урбане центре, а настала су уз подршку државних субвенција и инвестиција. Новоизграђена јеврејска насеља повезана су са Израелом квалитетним путевима. Израелска анексија 1981.
Израелски Кнесет је 14. децембра 1981. донео Закон о Голанској висоравни. Иако закон није користио термин анексија, израелска опозиција и међународна заједница су то сматрали анексијом. Са увођењем израелске цивилне управе, ово подручје је ефективно интегрисано у израелску државу. Израелска де факто анексија Голанске висоравни додатно је погоршала израелско-арапске односе и поткопала позицију Израела у међународној заједници.
Према међународном праву, укључујући и Четврту Женевску конвенцију, територијалне промене које су резултат рата сматрају се незаконитим без договора између зараћених страна. Сходно томе, израелска анексија висоравни Г. није међународно призната. Врло брзо након чина анексије, Савет безбедности УН је 17. децембра 1981. усвојио Резолуцију 497, којом је анексију Израела прогласио „ништавом и без међународног правног дејства“. Ниједна чланица Уједињених нација није признала суверенитет Израела над Голанском висоравни, са изузетком САД 2019. Међународно право, како се тумачи кроз бројне резолуције УН, сматра да је то висораван окупирана сиријска територија. Дискриминација Друза
Према последњим проценама, на Голанској висоравни живи око 50.000 становника, од којих су отприлике половина Јевреји (који живе у 32 насеља), а друга половина арапски Друзи (живе у четири насеља). Друзи су суочени са сложеном ситуацијом. Иако им је након анексије понуђено израелско држављанство, до данас их је мање од 20 одсто прихватило. Већина Друза је задржала сиријско држављанство и стални су становници Израела. Друзи и даље одржавају интензивне културне и друштвене везе са Сиријом.
Произраелски Друзи су историјски били изопћени од стране про-сиријских Друза. Постоји тензија између израелске владе и заједнице Друза, која је дискриминисана. Људска права друштвене заједнице често су тема међународних организација за људска права. Ограничења кретања, недовољан приступ ресурсима и недовољна политичка права само су неки од проблема са којима се Друзи суочавају на Голанској висоравни. Уједињене нације и друге организације редовно позивају Израел да поштује права аутохтоних Арапа. Ипак, чак и у таквој позицији, Друзи у Израелу су у бољој позицији од својих сународника у ратом разореној Сирији.
Стратешки значај покрајине
Голанска висораван је од изузетног стратешког значаја за Израел из два главна разлога. Прво, његов положај на великој надморској висини омогућава војну контролу над деловима Сирије и Израела. Израел сматра ово подручје кључним одбрамбеним упориштем против потенцијалних напада из Сирије од стране Сирије или проиранских шиитских милиција, укључујући Хезболах. Друго, подручје је економски веома вредно. Тел Авив је задржао контролу и значајно инвестирао у економски развој Голанске висоравни јер је препознао велики потенцијал. Богат је водним ресурсима, што је од великог значаја за Израел с обзиром да се налази у сушном региону Блиског истока. У јужном делу покрајине развијена је пољопривреда уз ратарство (наводњавање), а у северном делу сточарство. Подручје је постало надалеко познато по пољопривреди, посебно виноградарству и узгоју воћа и поврћа, који су важне привредне дјелатности.
Израелске власти су развиле пољопривредне пројекте и туристичку инфраструктуру, даље интегришући Голанску висораван у своју економију у намјерном потезу да би израелска владавина или окупација постала трајна. Туризам је постао важан сектор, са бројним туристичким атракцијама, укључујући природне лепоте, археолошка налазишта и скијалишта. Економски развој је значајно побољшао животни стандард становника израелских насеља, док су Друзи често маргинализовани у развојним пројектима. У покрајини постоје различити минерални ресурси као што су гвожђе, бакар и други метали. На крају крајева, постоје одређене резерве нафте које плато чине потенцијално богатим нафтом.
Неуспеле дипломатске иницијативе
Сирија је деценијама наставила да инсистира на повратку Голана кроз мировни споразум са Израелом. Сиријци су захтевали потпуно израелско повлачење из покрајине, док су израелске владе условљавале повлачење са Голана у замену за нормализацију односа са Сиријом, под условом да се испуне одређене безбедносне гаранције. Сиријски председници Хафез ал-Асад и његов син Башар одбили су да признају Израел.
Преговори између Сирије и Израела, започети у Мадриду 1991. године, настављени су с прекидима све док нису коначно прекинути 2000. Кључни неспоразум је био око приступа Галилејском језеру. Израелци су понудили да се повуку на границу пре 1948. (линија Полет-Њукомб из 1923.), док су Сиријци инсистирали на граници коју је Сирија заузела током Првог арапско-израелског рата 1948-49. и под контролом до 1967, укључујући и комад земље на источној обали Галилејског мора. Разлика између ове две линије је углавном мања од 100 метара, али линија из 1967. би дала Сирији приступ Галилејском језеру, док је Израел желео да задржи контролу над својим јединим слатководним језером и главним водним ресурсом. Преговори између две земље обновљени су 2008. године уз покровитељство Турске, која је тада била блиски савезник обе земље, али су се после оставке израелског премијера Ехуда Олмерта изјаловили. Анкета из 2008. показала је да се 70% Израелаца противи напуштању Голана ради мира са Сиријом. Додатне тензије након избијања сиријског рата
Безбедносна ситуација на Голанској висоравни и даље је изазовна. Сиријски грађански рат, који је почео 2011. године, додатно је закомпликовао ситуацију. Сукоби између сиријских побуњеника, владиних снага и разних терористичких група као што је Ал-Нусра између 2012. и 2018. године створили су нестабилно окружење у сиријском делу висоравни. Током рата ситуација се додатно закомпликовала због присуства разних милитантних снага, укључујући Хезболах и иранске снаге, које Израел сматра огромном претњом по своју безбедност. Израел је од 2018. године изводио ваздушне ударе унутар Сирије, често правдајући своје акције потребом да заштити своје грађане од претњи са сиријске територије. Сиријска влада преузела је контролу над источним делом висоравни 2018. године.
Турбулентни развој догађаја у Израелу и региону током 2010-их натерао је традиционално тихе Голанске Друзе да гласније говоре о свом подређеном статусу. Истовремено, дошло је до пораста захтева за израелско држављанство од стране младих Друза (услед сиријског рата), док је већина почела да присуствује јавним скуповима потврђујући своју лојалност Сирији. Промена америчке политике догодила се током Трампове администрације, која је у марту 2019. признала израелски суверенитет над Голанском висоравни. Ова одлука наишла је на широку осуду међународне заједнице и додатно је закомпликовала мировне преговоре. Остатак међународне заједнице и даље види ту територију као сиријску, под израелском окупацијом. Генерални секретар УН Антонио Гутерес објавио је саопштење да се статус Голанске висоравни није променио. Арапска лига је осудила потез САД, рекавши да „Трампово признање не мења статус области“.
Закључак
Израелска окупација Голанске висоравни остаје једно од најконтроверзнијих питања на Блиском истоку. Од 1967. године покрајина је постала поприште политичких, војних и правних сукоба, који су значајно утицали на регионалну динамику. Иако је Израел интегрисао плато у свој државни систем и развијену инфраструктуру, међународна заједница и даље сматра да је то подручје окупираном. Будућност платоа зависиће од ширих политичких и дипломатских напора у региону. Иако тренутне околности не указују на скори мир између Израела и Сирије, није искључена могућност преговора и дипломатских решења. С обзиром на обиље природних ресурса, не чуди што Израел не жели да се одрекне Голанске висоравни.
Међународна заједница, на челу са УН, могла би да одигра кључну улогу у проналажењу трајног решења које би задовољило интересе свих страна.
Матија Шерић
