Док сам ишчитавао примарне изворе за потребе писања књиге „Тесла: Духовни лик”, имао сам прилике да се лично уверим у оно што су готово сви Теслини биографи у мањој или већој мери уочили у његовој личности, а то су изразите „осцилације” (неретко и противречности) у разним темама.
Ипак, приметио сам да постоји неколико тема у којима, сликовито речено, не постоје „синусоиде” и изражене „амплитуде”, већ искључиво „линеарна функција”. Једна од тих ретких тема где Тесла показује јасну константу у ставовима је однос према српству, Краљевини Југославији и Краљевском дому Карађорђевића.
Постао космполита, остао патриота
Никола Тесла је током америчког периода свог живота постао изразит космополита, оставши истовремено српски патриота. Током америчког периода се формирао и као убеђени српско-југословенски монархиста, те је попут већине српских интелектуалаца тог времена ватрено подржавао концепт Краљевине Југославије и био велики поштовалац краљевске лозе Карађорђевић.
То поштовање се већ може уочити у доступним документима из периода Првог светског рата, када он изражава дивљење подвизима српске војске предвођене својим незаборавним вождом, краљем Петром Првим Ослободиоцем. Тако, поводом иницијативе јеромонаха Николаја Велимировића из 1915. године, да заједно са Михајлом Пупином и Пајом Радосављевићем потпише „Видовдански проглас” и позове Србе у САД да помогну својим сународницима на Балкану.
Тесла износи став да би тај апел амерички Срби најпре послушали ако би га потписала два српска краља: Петар Карађорђевић и Никола Петровић.
Личност у краљевској лози Карађорђевић, коју је Тесла посебно издвајао, био је краљ Александар, који га је одликовао Орденом Југословенске круне првог степена 1931. године. Краља Александра је доживљавао као владара који је успео да направи снажну државу (Краљевину Југославију) и уједини три балканска народа (Србе, Хрвате и Словенце).
У свом посмртном слову Краљу Мученику, објављеном 1934. године у „Њујорк тајмсу”, Тесла овако збори: „Попут Вашингтона, био је способан и неустрашив генерал који је ослободио своју земљу од угњетавања; попут Линколна био је мудар и патриотски вођа који је претрпео мучеништво.” Тесла је, притом, веровао да ће мученичка крв краља Александра дефинитивно ујединити народе Краљевине Југославије (што се, као што је добро познато, није десило).
Страховао за јединство државе
Са друге стране, страховао је за јединство младе државе, због чега је јавно подсетио све Хрвате и Словенце на чињеницу да је њихова слобода купљена ценом српске крви у Првом светском рату. Краљ Александар је за Теслу био и остао личност која заслужује да буде на „пиједесталу српских великана” – пишући поздравно писмо Србима у Герију (Индијана, САД) уочи Другог светског рата, он за краља Александра користи епитете „Велики” и „Мученик”.
Када је реч о краљу Петру Другом Карађорђевићу, Тесла и према њему показује однос дубоког поштовања и изразите оданости, приближан ономе који је указивао краљу Александру. У једном писму из 1938. године упућеном инжењеру Славку Бокшану, Тесла краља Петра Другог назива „младим орлићем из гнезда великог орла”, а Србе у САД јавно позива да буду одани младом монарху, кога назива „зеницом у оку народа”.
Он краља Петра Другог велича у неколико јавних објава у САД желећи му многа лета. На концу, последњи Теслин излазак у јавност – тачно пола године пред смрт – био је осмог јула 1942. године у хотелу „Њујоркер”. Он тада, већ прилично угроженог здравља, излази у пратњи свог сестрића, дипломате Саве Косановића, да поздрави краља Петра Другог. Млади краљ је у то време био у посети САД, са циљем да од председника Рузвелта измоли војну помоћ за генерала Драгољуба Михаиловића (кога је Тесла, по речима чувеног америчког истраживача Леланда Андерсона, сматрао за „симбол древне српске борбе за крст часни и слободу златну”).
„Хрватски глас” извештава о сусрету младог монарха и Тесле, наводећи како је генијални проналазач рекао да му је краљ својом посетом учинио највећу част и да ће му то бити „најмилија успомена”. Свој уводни говор краљу Петру Другом Тесла је завршио речима: „Величанство, Бог Вас благословио!”. Према Краљевим мемоарима, обојица су током растанка плакала, а Тесла га је отпратио подсећањем на завештање краља Александра: да чува јединство народа Краљевине.
Остао одан краљу
Важно је овом приликом истаћи да је Тесли била апсолутна страна било каква идеја Југославије без српске круне на њеном челу – остао је одан краљу Петру Другом Карађорђевићу и поред сталних убеђивања околине да пређе на страну Тита и његових комуниста, који су се од самог почетка рата спремали за револуционарни преврат и насилно преузимање власти.
О чврстом Теслином ставу прилично аргументовано пише Маргарет Чејни, позивајући се на хрватског професора Богдана Радицу, дипломату Краљевине Југославије у САД, који је током рата прешао на Титову страну. Из њене студије сазнајемо да је Сава Косановић безуспешно покушавао да приволи свог генијалног ујака да се од краља окрене ка Титу.
О свему наведеном у својим мемоарима сведочи и Константин Фотић, амбасадор Краљевине Југославије у САД, који наводи да је сваки покушај да се од Николе Тесле извуче било каква порука против Краља Петра Другог била безуспешна. Теслина оданост српској круни била је до краја живота одржана беспрекорно.
Да ли би Тесла, да је данас међу нама, од „линеарне функције” скренуо као „синусоиди” у наведеним темама? То је већ домен претпоставки. А оно што можемо претпоставити јесте да би због горког искуства Јасеновца, Јадовна и, на крају, „Олује” имао крајње резервисан став према некој новој југословенској идеји.
Можемо слободно претпоставити и то да би се и данас залагао за што боље односе Срба са Хрватима и Словенцима, које је сматрао братским народима. А ако ћемо судити по огромном поштовању које је деценијама указивао Карађорђевићима – као и ништа мањем поштовању које они до дан данас указују њему – вероватно би у наше време био и почасни члан Крунског савета.
