Како бисте разумели шта је на коцки у борби против осовине Кине, Русије и Ирана, само прочитајте Господара прстенова. У великом епу Џ.Р.Р. Толкина, Господар прстенова, тек постепено постаје очигледно да су се силе мрака ујединиле. Саурон, са својим језивим свевидећим оком, помаља се као вођа огромне осовине зла: црних јахача, поквареног чаробњака Сарумана, подљудских орка, сплеткарошког дворјанина Црвјезика, огромног отровног паука Шелобе – сви они се држе заједно, а Мордор им је штаб.
Толкин је знао о чему пише. Као ветеран Првог светског рата, са ужасом је гледао прикрадање другог великог обрачуна. Сипајући горке пинте (британска мера за пиво, отприлике 0,56 литара, прим. прев.) и пућкајући лулу у „Округу” – његовој идеализованој средњој Енглеској – могао је само да се стресе кад су се нацистичка Немачка, фашистичка Италија и империјалистички Јапан удружили да оформе своју Осовину 1936/1937, те да промуца „рекао сам вам”, када су Хитлер и Стаљин удружили снаге 1939. године.
Нова „Осовина зла”
И ми смо, такође, сведоци формирања и консолидације једне осовине. Живописно ме је на Толкина подсетио твит који је објавио конзервативни колумниста Марк Р. Левин у уторак. Вреди цитирати га: „Попуштање је ескалација. Наши непријатељи делају. Наши савезници бивају опкољавани и нападани или ће ускоро бити нападнути… Конзервативизам и MAGA (слоган присталица Доналда Трампа, скраћено од Make America great again – „Учините Америку поново великом”, прим. прев.) нису ствар изолационизма или пацифизма. Нису ни ствар удовољавања или националног самоубиства. На нама је, патриотским Американцима, да закорачимо напред и решимо проблем”.
Значај Левиновог коментара – упућеног из Израела који посећује – у томе је што га јасно ставља на правац неслагања са изолационистичким елементима унутар Републиканске странке, попут конгресменке Марџори Тејлор Грини, која је прошле недеље претила избацивањем председавајућег Представничког дома Мајка Џонсона уколико иступи са нацртом закона који би обновио америчку подршку Украјини. „Залагаћемо се за слободу и стараћемо се да Владимир Путин не прегази Европу”, рекао је Џонсон. „Морамо да покажемо Путину, Сију, Ирану и Северној Кореји – као и свима осталима – да ћемо бранити слободу”.
По мишљењу Гринијеве и Левиновог бившег колеге са „Фокс њуза” Такера Карлсона, рат у Украјини само је „кавга у удаљеној држави између народа о којимa ништа не знамо”, да цитирам британског премијера Невила Чемберлејна, који је ово рекао поводом Чехословачке у септембру 1938. године. Овакви људи бесрамно служе као „корисни идиоти” руског председника Владимира Путина, директно се надовезујући на апологете Хитлера и Стаљина из 1930-их.
И то не само за Путина. Јер, како је прошле недеље истакао портпарол Стејт департмента Метју Милер, иза руских ратних напора стоје огромни економски ресурси Народне Републике Кине. „Оно што смо видели последњих месеци јесте да се средства крећу из Кине ка Русији, што Русија после користи да обнови своју индустријску базу и производи оружје које се појављује на бојиштима Украјине”, рекао је Милер новинарима у уторак. „Неописиво смо забринути због тога”.
Раније овог месеца у Пекингу, министарка финансија Џенет Јелен је упозорила свог кинеског колегу да ће бити „значајних последица” уколико Кина настави да подржава руске ратне напоре у Украјини. Упркос својим саопштењима да желе да наступају као миротворци, лидери Кине дали су благослов инвазији на Украјину од самог почетка. Шта је друго значио њихов узајамни завет партнерства „без ограничења”? А подршка председника Сија Ђинпинга била је круцијална за Путинов опстанак још од како су инвазионе снаге одбачене од Кијева пре две године.
По истом гледишту, рат Ирана против Израела не може се третирати изоловано. Техеран подржава рат Русије против Украјине, шаљући на хиљаде дронова и ракета, попут оних коришћених против Израела прошлог викенда. Русија, заузврат, вероватно помаже јачање противваздухопловне одбране Ирана. А Кина не само да је главни купац иранске нафте, него је кинески министар спољних послова Ванг Ји моментално након напада на Израел позвао Техеран како би похвалио, а не критиковао своје иранске колеге. Кинеска пропаганда константно је антиизраелска још од убилачких напада Хамаса 7. октобра прошле године.
Појаву ове нове осовине предвидео је Збигњев Бжежински, саветник за националну безбедност Џимија Картера, још 1997. године. У својој књизи Велика шаховска табла, Бжежински је написао: „Потенцијално, најопаснији сценарио била би велика коалиција Кине, Русије и можда Ирана, некаква ‘антихегемонистичка’ коалиција коју не спаја идеологија, него комплементарна огорченост. По величини и снази подсећала би на изазов који је некада представљао сино-совјетски блок, мада би овог пута Кина вероватно била лидер, а Русија пратилац”.
Бжежински је био пророк. Посматрајући међутим развој догађа у протекле три године, тешко је избећи закључак да су његови наследници у Бајденовој администрацији, што вољно, што невољно, учинили много тога да ову коалицију претворе у реалност, почевши од препуштања Авганистана милосрђу Талибана 2021. године, затим неуспевајући да одврате Русију од инвазије на Украјину 2022. године и, коначно, неуспевајући да одврате Иран од слања својих сателита у напад на Израел 2023. године. Да, Бајден је појачао помоћ Украјини и Израелу када су нападнути, али је ранија демонстрација силе можда могла да спречи обе кризе.
Други Хладни рат
Левин и Џонсон су увидели – како је то бивши државни секретар, Мајк Помпео, одавно тврдио – да нас се неке од кавги у далеким земљама морају тицати. Оне су делови једног рата који нова осовина води против „фундаменталних вредности које баштинимо”: демократије, владавине права, индивидуалних слобода. Предвиђам да контра-аргументација изолациониста неће звучати добро у будућности.
На срећу, за сада смо у Другом хладном рату, а не у Трећем светском рату. Међутим, Други хладни рат одвија се далеко брже него Први хладни рат. Уколико је руска инвазија на Украјину еквивалент Корејског рата из периода од 1950-1953, до сада смо пролетели поред Кубанске ракетне кризе (у овом случају поводом Тајвана) и већ улазимо у период детанта, што је развој догађаја који је у првом хладном рату трајао две деценије. Од председничког самита у Вудсајду (Калифорнија, САД) прошлог новембра, Кинези делују искрено у настојању да избегну обрачун, бирајући уместо тога озбиљан, премда хладан, дијалог са својим америчким колегама, попут ситуације из 1969-1972. године.
Али изненадни напад на Израел од стране Хамаса прошлог октобра премотао је филм на 1973. годину. Вреди подсетити да детант није поживео много дуго после успешне потврде америчког примата на Блиском истоку у режији Хенрија Кисинџера након Јомкипурског рата. Укратко, у Другом Хладном рату као да добијамо 1950-е, 1960-е и 1970-е компресоване у помало слуђујућу комбинацију.
И тада, као и сада, Хладни рат има идеолошку димензију: макар неки од републиканаца поново говоре о одбрани слободе. За Путина и Сија то су само кодне речи за „обојене револуције”, којим диригује ЦИА. И тада, као и сада, Хладни рат је технолошка трка, мада су данас хоризонти иновација вештачка интелигенција и квантни рачунари, као и нуклеано оружје и „ратови звезда” (ракетна одбрана).
И тада, као и сада, хладни рат карактеришу инфлација и унутрашње поделе. И тада, као и сада, од великог је значаја да ли ће Кина и Русија бити уједињене или ће хватати једна другу за гушу. Њихово садашње јединство задаје истинску главобољу САД и њиховим савезницима, гурајући их у ситуацију описану пре више од 100 година, у којој „Римленд” Николаса Спајкмена покушава да обузда огромни евроазијски „Хартленд” Хелфорда Макиндера. И тада, као и сада, не постоје само два табора – него три, пошто велики број земаља преферира да остане несврстан уместо да бира стране. Које су онда највеће разлике првог и другог хладног рата?
Шта се променило?
Прво, Кина је много већи економски такмац него што је то СССР икада био. Друго, Запад је економски интегрисан са Кином кроз огромну мрежу ланаца снабдевања, такође на начин на који никада није био са Совјетским Савезом. Треће, далеко смо слабији у погледу производних капацитета. Будући да Кина преплављује свет јефтином „зеленом” робом, Запад нема избора него да оживи протекционизам и индустријску политику, подешавајући сат економске стратегије назад на 1970-е године прошлог века.
Климатски саветник Џон Подеста јасно је то саопштио прошле недеље на Блумберговом самиту „Форум нове економије” (Bloomberg New Economy Forum – BNEF). Министарка финансија Џенет Јелен пожалила се прошлог месеца да кинески „прекомерни капацитети у новим индустријама попут соларне енергије, електричних возила и литијум-јонских батерија” наносе „штету америчким фирмама и радницима, као и фирмама и радницима широм света”.
Четврто, америчка фискална политика налази се на потпуно неодрживој стази. Имати дефицит од седам одсто у време пуне запослености, најблаже речено, није баш нешто што уџбеници макро-економије препоручују. Што је још важније, како је истакла конгресна Канцеларија за буџет, упорни раст федералног дуга у односу на БДП – са 99% ове године на пројектованих 166% 2054. године – неизбежно ће ограничити маневарских простор будућих администрација, из простог разлога што ће све већи део прихода морати да се користи за сервисирање дугова.
Мој једини допринос историографији је оно што називам „Фергусоновим законом”, који гласи да свака велика сила која троши више новца на сервисирање дугова (отплату камата на национални дуг) него на одбрану – неће остати „велика” дуго времена. Овај закон важио је за хабзбуршку Шпанију, ancient regime у Француској, Османско царство, Британску империју, а од ове године ставиће на пробу и САД, пошто ће (према Канцеларији за буџет) нето издаци за камате бити 3,1% БДП-а, а издаци за одбрану свега три одсто.
Екстраполирање војних издатака под претпоставком да ће конзистентно остати на нивоу од 48% укупних дискреционих издатака, што је био просек за период од 2014-2023, значи да ће се јаз између сервисирања дуга и финансирања одбране рапидно ширити у годинама које долазе. До 2041. године, Канцеларија за буџет предвиђа да ће отплате камата (4,6% БДП) бити двоструко веће од војног буџета (2,3%). Поређења ради, између 1962-1989. године каматне отплате износиле су око 1,8% БДП, а војни буџет 6,4%.
Како су то Мајкл Боскин и Киран Сридар недавно изјавили, предложени војни буџет Бајденове администрације за 2025. годину већ је „озбиљно неадекватан”. Министарство одбране мора да троши више новца ако хоћемо да одвратимо наше противнике. Како ствари тренутно стоје – делује загарантовано да ће трошити мање.
Пето, наша савезништва могла би да се покажу слабијим него што су била у првом Хладном рату. У Европи, Немачка је још амбивалентнија поводом америчког вођства у атлантској алијанси, него што је то била у данима Остполитик. У Азији, САД можда мисле да је „Квад” (Квадрилатерални безбедносни дијалог – стратешки формат сарадње САД, Аустралије, Индије и Јапана у циљу обуздавања Кине, прим. прев.) претворио Индију у азијског савезника, али лично веома сумњам да би се индијски премијер Нарендра Моди јавио на телефон уколико Вашингтон буде тражио помоћ поводом тајванске кризе.
Из свих ових разлога, не би требало да будемо превише самоуверени поводом исхода другог Хладног рата. Нарочито би, како је Елбриџ Колби упорно упозоравао, тајванска криза – уколико Кина изведе блокаду или инвазију ове године – ухватила САД неспремне. А не мора да значи да ће се Пекинг држати америчких обавештајних процена, по којим ће чекати 2027. годину за ступање у акцију.
Но, постоји још једна, коначна, сличност са првим Хладним ратом коју сам пропустио да споменем раније. И сада, као и тада, постоји двопартијски консензус у Вашингтону да комунистичка суперсила представља озбиљну претњу. Политичко питање које ове године чека на одговор јесте ко је најспособнији да се супротстави тој претњи.
Савети јастребова
На неки начин, Џо Бајден и Камала Харис персонификују поствијетнамски приступ Демократске странке, који се протеже од Џимија Картера, преко Била Клинтона до Барака Обаме. Овај приступ, готово увек, приоритизује деескалацију уместо одвраћања (што важи чак и у Украјини) и настоји да скреше војни буџет. За разлику од тога, Доналд Трамп је варирао између ратоборности и изолационизма, очигледно преферирајући трговинске ратове уместо „ватре и беса” правих ратова. Но, он је темпераментно добар у одвраћању, ако ни због чега другог макар зато што га наши противници виде толико непредвидивим. Под Трампом је војни буџет растао.
Шаљући своје ројеве дронова и ракета на Израел, Иранци су невољно многим републиканцима дали зелено светло да прате Мајка Помпеа стазом јастребова, која је све само не изолационистичка. Прочитајте нови чланак одлазећег конгресмена из Висконсина, Мајка Галахара, и бившег Трамповог саветника, Мета Потинџера за Форин аферс како би видели на шта мислим. „Кина”, тврде они, „подстиче експанзионистичке диктатуре Русије, Ирана, Северне Кореје и Венецуеле”. Заустављање тога „захтеваће веће фрикције у америчко-кинеским односима” и „рапидно увећање америчких војних способности”. Они прихватају моју стару тврдњу да смо у Другом хладном рату, али одбацују детант тврдећи да ће вероватно само „оснажити кинеско уверење да могу да дестабилизују свет без последица по себе”. Укратко, Потинџер и Галахар желе да убрзају овај нови Хладни рат до 1980-их.
Хоће ли сам Трамп слушати савете јастребова? Уколико одлучи да се држи изолационизма, верујем да би то могло да му наруши шансе за реизбор. Али ако одбаци ту илузију, његове године могле би изненада да добију ноту 1980-их, и то не само зато што је Трамп поново открио убитачно питање Роналда Регана: „Да ли вам је боље сада него пре четири године?” Иако је водио политику технолошке изолације Кине – која је на много начина била жешћа и ефектнија од Трампове – Бајден сада делује слабо. Не само што је испао јадан у одвраћању америчких непријатеља, него чак ни блиског америчког савезника – Израел – не може да натера да се понаша како он жели. На крају би могло да се покаже да ултимативни историјски значај иранског напада на Израел није ефекат на Блиски исток, него на републиканске сентименте у САД.
И Толкинови хобити су, на свој начин, изолационисти. Међутим, упркос својим снажним афинитетима према мирном животу, Фродо и Сем увиђају да морају да се боре и ставе своје главе у торбу како би отишли у Мордор и уништили Сауронов прстен моћи. Када се врате у Округ, увиђају да је непријатељ и тамо напао. Али није прекасно да се ситуација исправи. Симболично, опаки чаробњак Саруман гине на самом прагу вољеног Фродовог дома:
„Дође и томе крај”, рече Сем. „Гадан крај који бих волео да нисам видео, али никоме неће недостајати (односи се на Сарумана, прим. прев.)”.
„Надам се и последњи крај овог рата”, рече Мери.
„Надам се”, уздахну Фродо. „Последњи ударац. И пада баш овде, на самим капијама Округа! У свим мојим надањима и стрепњама никада не бих очекивао то”.
„Нећу ово називати крајем све док не почистимо сав овај русвај”, смркнуто рече Сем. „А за то ће требати много времена и труда”.
Заиста речи над којим би изолационисти морали да се замисле 2024. године.
Најл Фергусон је колумниста Блумберга, сарадник Хувер института Универзитета Стенфорд и аутор књиге „Пропаст: Политика катастрофе“
Превод: Војислав Гавриловић/Нови Стандард
