Мирослав Мика Антић је рођен 14. марта 1932. године у Мокрину. Основну школу учио у Мокрину и Панчеву, где се породица у лето 1941. године преселила из Мокрина. Гимназију је похађао у Панчеву, седми разред у Кикинди, а матурирао у Панчеву. Студирао је славистику (руски и чешки језик) на Филозофском факултету у Београду.
Мика је поседовао много талената
После матуре, пре него што је постао познат, радио је у техници панчевачког Народног позоришта, а 1951. године почео се је да се бави новинарством у листу Панчевац. Прешао 1954. у Нови Сад и запослио се као новинар у Дневнику, радећи до 1959. године.
Више од годину дана био у Београду уредник Пионира (1959–1960). По повратку у Нови Сад 1961. постаје члан редакције у Издавачком одељењу Форума, а од 1962. до пензионисања (због болести) радио је као новинар у новинској Издавачкој кући Дневник и био сарадник културне рубрике и слободни репортер у листу Дневник.
Такође је био и главни уредник ревије за џез и забавну музику „Ритам“ (1962–1965), обновио је чувени „Невен“ Чика Јове Змаја и радио као главни уредник овог листа (1979).
Као сценариста и редитељ радио на je документарним и играним филмовима („Страшан лав“, „Широко је лишће“, „Доручак с ђаволом“ и „Свети песак“.
Његов филм, „Доручак са ђаволом“, био је забрањен јер је у њему строго критиковао комунизам.
Kao сликар насликао импресивну галерију слика (уља, колажа) и самостално излагао у Загребу, Сарајеву, Новом Саду, Кикинди, Мокрину.
Био је светски путник па је тако посетио многа места, од Њујорка, до хотела у Санкт Петербургу где се Јесењин убио, Париза, пешчане летонске обале, Мадрида, Цириха, Багдада, Аустралије, Скандинавије, Монголије, Португала и многа друга места.
Женио се три пута, а из бракова је добио шесторо деце. Прва жена му је била Љубица, друга Светлана и она му је родила четверо деце, а трећа Смиља са којом је имао два сина. Од шесторо деце добио је шесторо унучади. Љубав према својим женама је преточио у поезију, као и своју љубав према пловидби Дунавом.
Био је свестран човек и волео људе
Највише је волео фудбал, бокс и џудо. Велики је поштовалац науке, а посебно га је интересовао свемир. Сам је спремао рибу и пасуљ, а јако је волео је и баштованство. Био је миљеник друштва, отворен и поштен човек.
Када је добио рак вилице био је присиљен на лечење па му је одстрањен део језика. Једва да је издржао да више ништа не прича па је пуно сликао и пио. У то време Мика је сликао сунцокрете.
Преминуо је 24. јуна 1986. године у Новом Саду у својој башти, истог дана када је добио Авнојеву награду. У време смрти такође је сликао сунцокрете и после смрти покушали су да му оперу руке од златне боје, али нису успели. Последња жеља је била да му на сахрани прочитају „Бесмртну песму“ што су и урадили.
Књижевни рад
Мирослав Мика Антић испунио је празнину која се до тада осећала у љубавној поезији. Осим љубавне поезије писао је и песме за децу. Његова прва песма под називом „Мајка“ први је пут објављена 1948. године у часопису „Младост“, а прва збирка песама „Приповедано с пролећа“ 1950. године.
После тога објављивање се наставило па је тако објавио: „Плаво небо“, „Издаја Лирике“, „Тако ја замишљам небо“, „Хороскоп“, „Ход на рукама“, „Гарави сокак“, „Луда књига“, „Последња бајка“, „Проклетства нежности“,“Насмејани свет“, „Твој Божић“ и многе друге.
Његове дечје песме су резонантног и дидактичког карактера у којима истиче родитељски однос према деци и дечју непослушност. Након писања дечјих песама, почиње да пише о студентској љубави која почиње да буде поље његовог деловања.
„Плави чуперак“
У песми Плави чуперак пева о првим удварањима и тајним љубавима девојака и момака, тајним сновима, крају детињства и приближавање младости, али и стидљивим изјавама љубави. У песми се осећа сложен дух и Микин различит поглед на свет.
Његова тинејџерска љубав надмашује школске обавезе и игру, а динамични и статички мотиви дочаравају дечачко детињство пуно немира и збуњености, лутања и сањарења. Дечаци и девојчице причају погледима, без много приче.
По речима песника, у младост треба ући без страха јер је то део живота, чиме Мика увелике доприноси развоју и успешности дечије љубавне поезије.
У корак младости, по песнику, треба улазити слободно и без страха.
Антић је допринео популарности дечије љубавне поезије чиме се лансира на врх лествице новог поезијског покрета – љубавне дечије поезије. Иако се се кроз своје песме обраћа деци, он пева и о личним осећањима и доживљају себе и света који види. Читалац може да примети да је у песмама Микино детињство пуно негативних слика.
Према песнику, детињство обухвата разне облике спутавања детета да се препусти свту игре и маште, разне ситуације, батине и увреде, другарство, итд. Писао је о првим бунтовништвима и пркосима, тешким сналажењима у разним ситуацијама, првим чудима, страховима, радозналостима и поразима.
Кроз своје песме поручује деци да уживају у детињству
Био је свестан да је детету потребна љубав, пажња и разумевање. Кроз своје песме поручује деци да се не требају журити да одрасту већ да уживају у детињству што је дуже могуће јер само у детињству људи најбоље сањају.
Такође се обраћа детету и упућује га да никада у животу не треба да оклева, да се свака дилема треба разрешити јер дилеме онемогућавају праве предухвате. Да се увек треба трудити и испробавати нове ствари јер, као што помиње у песми Чаробне песме мировање је за песника дух на самрти“.
У својим песмама његово обраћање детету је заправо његово обраћање себи. Пише једноставним језиком, као да ћаска са читаоцем, а од песама прави искрене, топле и емотивне приче.
Још један од честих мотива је Војводина која је његова домовина, пуна мука, али и радости којој се увек радо враћа. Јако је волео Војводину, кафане и сокаке, али и своју кућу у Мокрину. Најпознатија је песма Војводина у којој пева о људима који су живели у овом крају и спомиње Војводину са стотину лица.
Марљиво је стварао 35 година
Током 35 година стваралаштва, објавио је више од тридесет књига. Редовно је читао своје песме у касарнама, болницама, домовима културе, кафанама, фабрикама, школама и библиотекама. На Мирослава Антића утицали су његова мајка Меланија, Толстој, Фокнер, Библија, Лао Це, Бројгел, Бош и Милован Глишић.
Објавио је и Концерт за 1001 бубањ – љубавну поезију за одрасле, као и многе друге збирке песама као шта су „Савршенство ватре“ и „Мит о птици“.
Од прозних дела написао је романе „Степенице страха“ и „Свети ветар“, али и драмске текстове „Рт добре наде“, „Тужни марш“, „Вече“, „Парастос“у белом и „Брак на реклами“. Већина његових драма завршила је на позоришним даскама, али и у виду радио драма.
Драме „Тужни марш“ и „Парастос“ биле су веома популарне и извођене у Паризу.
Неке од његових песама објављене су крајем 1970-их у Њујорку у оквиру антологијске поезије и прозе из читавог света под називом „Нови правци“. Антић је певао песме мађарских и словачких песника Вјере Бенкове, Јана Лабата, Михаила Бабинке, Пала Бохуса и Ференца Фехера. Био је и члан Удружења књижевника Србије.
О мени се најлепше брину они који ме остављају на миру. Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима – рекао је Мика Антић.
