Чекајући у реду како бих добио акредитацију за Светски фестивал младих у Сочију, чуо сам језике за које немам појма који су, али могу наслутити. Видио сам толико различите људе, а које спаја одушевљење овим градом који је 2014. године био домаћин зимских олимпијских игара.
И нема у њему ништа толико сјајно што би вас оставило без даха. Још један велики град, са око 350.000 људи са садржајем својственим за сваки велики град. Оно што јесте занимљиво, а што се може видети на пример и у Грчкој, јесте то да док шетате обалом уз Црно море, коју красе палме и друго дрвеће какво виђамо на Медитерану, у даљини поглед вам се протеже директно на високе планине покривене снегом.
Ослобађање окова изолације
Био је овај град те 2014. године центар света, а сада деценију после покушава поново да врати своју, али и славу Русији, тако је, бар на кратко, ослободи окова изолације у коју покушава да је стави политички запад. Организационо овај Фестивал није сигурно ни приближан Зимским олимпијким играма, али рефлексије и значај можда могу бити дугорочније од оног које су имале Игре.
Стојећи у реду, сат други, освртао сам се око себе и посматрао стотине, хиљаде оних који чекају као и ја. Мањкавости у организацији које успоравају бројне процедуре изазивају огромну нервозу и код много смиренијих од мене (што није тешко бити). Ипак, приметио сам да те нервозе код већине нема. Њима су те споре процедуре изгледа природне, односно њима је овакав вид организације уопште стран, па те мањкавости и не примећују.
На улазу у сам центар чекају вас бројни волонтери, који са разним реквизитима, помало исфорсирано, узвикују “Здравствуј!”, “Хелоооуу”, “Олааа” тиме вероватно настојећи да покажу своје гостопримство. Нисам се тиме одушевио, као ни бројне колеге, јер смо били преуморни од пута и задње што нам је требало је да нас неко покушава опустити док нас водају у нове редове. Међутим, ми смо својеврсни изузетак.
У самом комплексу где смо смештени, спорадично можете чути песму бројних народа, узвике одушевљења и видети осмехе и жељу за упознавањем. Гледајући то и њихову опуштеност у редовима у којима се чека, схватио сам да се они осећају прихваћено и да су коначно у свету препуном неправде, где део земаља се поставља туторску, некоме важни. И то је суштина – Русија их је препознала и отворила им улаз у свет. Дала им је прилику да буду део света – не формално, него суштински. Да буду виђени и да се њихов глас чује, култура препозна.
Разбијена западна слика о Русији
У јеку санкција, покушаја изолација, подела света, па и својеврсног трећег свјетског рата, Русија је одлучила да то све занемари и покаже свима да може и другачије од калупа који су данас наметнути. И успела је. У овом граду повезала је 20.000 људи и показала се као земља која спаја и даје шансу мањима, тако разбијајући флоскуле које о њој испаљују западни мас медији. Слика о земљи која жели да потлачи мање од себе је разбијена у парампарчад, а у свет је послата слика земље која је мање пригрлила и показала се као пријатељ тих земаља. Пријатељ који је већи и снажнији, али који не покушава да вас промени, него вас радосно прихвата такве какви јесте. Сочи је данас једини град на планети у којем можете видети заставу Немачке, Русије, Велике Британије, Кине једну поред других. Једини град у којем учесници из 180 земаља света ја церемонији узвикују: “Расија!”
Сочи 2024. године показује шта значи мултиполарни свет – свет у којем су сви важни, у којем нико није подређен или надређен. Свет који функционише на добрим и праведним принципима, у којем је сваки човек поштован. И можда има неке недостатке, попут оних у организацији фестивала, али суштина је да су ти недостаци небитни у односу на суштину.
