Истрча официр и рече да породиљу уведу под шатор а војницима нареди да нађу нарамак сламе. Тако се код Скадра родило мало Српче.
Чачак – Под кишним небом поред Скадра, средином јануара 1916. испили се малишан, по оцу Танасијевић, кумовском и поповом вољом Славољуб. Тог дана бејаше најмлађи српски Солунац, сркао је млеко ако му ко принесе а то се ретко збивало, кратко се с матером обрео на Корзици, дочекао да наши јунаци пробију Солунски фронт путујући у збегу за њима, а онда је мало, двогодишње Српче навек склопило очице 1918. у Ђевђелији.
Малишанова тетка по оцу, Драгиња Танасијевић Пурић, чемерну повест о страдању српске војске и пука у тим данима, поверила јe књижевнику Антонију Ђурићу, после ратова, бура и олуја, у Чачку где је живела. Овако…
„У јесен 1915. старци нам говоре да кренемо за војском (`Неће вас оставити гладне на путу`). Мени је тек седамнаеста али кажем брату Савку да ћу са њим, а он:`Не може, војска мора на положај да се бори за отаџбину`. Кад је тако, велим, ја ћу мало иза војске, толико да знам да постоји и брани ме ако нека сила запрети. Снаха Даринка, Савкова супруга, придржава стомак јер јој је остао само месец до новог порођаја, каже да ће кренути и она, само да узме коју прњу за њену малу трогодишњу кћи Олгу. Тако кренемо нас три: збогом родна кућо, збогом Белановице.
До Рудника идемо пречицом а после друмом: војска иде, куља иза кривине, али то више није она што с песмом креће у бој. У Рашкој сам упознала Зорку Јовановић из Београда, носила је Олгу у наручју и однекуд намакла комад таина (`Узмите само залогај, чувајте хлеб јер долазе тешки дани`). У Призрену Олга изнемогла, носим је на леђима и у наручју, каза ми да је много гладна и да би слатко јела уштипке које јој је мајка често спремала. Приметисмо неке наше из Белановице, један нам даде пола хлеба а онда се као анђео чувар појави Зорка, носи комад хлеба и чутурицу млека за Олгу. Кад би огладнела говорила је: `Мамице дај ми само једну мрвицу хлеба`. Штедели смо до последњег трена и већ смо се навикли на невоље.
Војници су све уништили: коморска кола, точкове, каре, муницију, топове да не би пали непријатељу у руке. Нема више оружја, нема више ни државе, све је у расулу и распадању. Арнаути из потаје прате наше кретање и вребају прилику да дођу до плена, колико сам пута легла у снег крај ватре да бих избегла метке који су зујали око нас. Исто у Пећи и надомак Подгорице, па стигосмо близу Скадарског језера. Свуда лешеви, човек не може да залута у овој дивљини, само лешеве ако прати.
Даринку спопали болови а мене радост, вичем избезумљена: људи, браћо, војници, помозите, нађите неки заклон где жена може да се породи. Истрча један официр и рече да породиљу уведемо у шатор, а војницима нареди да нађу нарамак сламе. Бог не да Србија да пропадне, не може да умре, ево на овом мучном путу Српкиња рађа дете.
Колоне избеглица хрле у Скадар, луку спаса. А из шатора се оте врисак затим и плач. Дете… мушко! Даринка родила сина, хвала Богу здравог. Однекуд се појави Зорка, грли ме и љуби, виче: родио се син војника Савка Танасијевића, родило се мало Српче. Дотрчаше неке жене, једна рече да је четири здрава сина родила: Дајте ми само нешто оштро, пупчану врпцу да пресечем и дајте, ако Бога знате, мало топле воде.У неко доба појави се мој брат Савко, авет која корача: убила га глад, исцрпле бриге.
Два дана проведосмо у оном војничком шатору где се Даринка породила, добили смо хлеб и чорбу од пиринча. Не знам зашто, кренусмо у град, пронео се глас да је стигла лађа која ће прво да узме мајке са децом, али тамо никаквог склоништа. Мртви затворили пролазе, живи седе поред ватре и нечему се надају, као да целој Србији одјекују посмртна звона. Једина мисао у глави је хлеб, пред очима лебде хлебови. Од глади по улицама падају војници и избеглице. Јануар је, средина месеца, лију кише: Боже, шта нас то снађе те остадосмо без шатора.
Прошло је неколико дана, дете напредује без обзира на све патње, ако дођем до хлеба чувам га за Даринку, да би имала чиме да доји бебу. Каже ми: распитај се за неког свештеника, требало би да крстим дете, грех је држати некрштено чељаде.
Дођем до болнице у Скадру где су ми рекли да је свештеник на гробљу, одмах иза. Нађем га, чита опело. Рекох му шта тажим и он се обрадова, пита где су мајка и дете а ја не знам да му кажем: `Оставила сам их на улици пред једном жутом кућом, у близини је пекара`. Распитује се како се снаха породила и ко ће детету бити кум. Појави се Зорка, прича да је пронашла једну празну собицу у кући коју су закупили официри, носи у једној боци козје млеко али нема цуцлу. Она с великом радошћу пристаде да буде кума. Детету дадоше име Славољуб.
Моја дивна снаха нешто претура по торби, мучи се и зноји и одахну кад смо на длану видели сребрњак. Навалила да свештенику тутне онај новац, али поп рече да ће се грдно наљутити због њене упорности.
Пуче глас да све избеглице крену према Сан Ђованију где ће их прихватити француски бродови, брзо се укључисмо у велику колону која је куљала према Љешу.
Укрцавају се у лађе, али првенство имају мајке са децом до 14 година, стари и болесни. То значи да ја не могу са њима. Лађа иде на Крф и кажем Даринки да ћемо са наћи тамо. Кад сам дошла на острво распитивала сам се све узалуд, њих нема нигде. Касније, у Солуну, сазнала сам да Даринка није била на Крфу већ на Корзици и Олга са њом, а девојчицу су после одвели у Енглеску.
