Почетна » Историја » Светозар Милетић — борац за уједињење и ослобођење српско

Светозар Милетић — борац за уједињење и ослобођење српско

Светозар Милетић (крштено име Аврам) рођен је 22. фебруара 1826. у Мошорину, Хабзбуршка монархија, и преминуо 4. фебруара 1901. у Вршцу, Аустроугарска. Био је српски правник, новинар и политичар, доктор права, адвокат и народни посланик. Основао је Српску народну слободоумну странку 1869. године и написао Бечкеречки програм странке.

Милетић је био градоначелник Новог Сада и истакнут политичар у Аустроугарској друге половине XIX века. Председник је био „Дружине за уједињење и ослобођење српско” и иницијатор покрета „Застава”, водећег листа Срба у Угарској.

Рођен је у сиромашној породици у Мошорину, а образовао се у Новом Саду и Пожуну уз финасијску помоћ угледних и племенитих Срба. Имао је значајан допринос у сфери права и политике, са посебним интересовањем за славенске идеје, поготово за време и након шкооловања у Пожуну (Братислава) где се укључио у рад српске дружине „Слобода“ која је бројала око 40 чланова.

Револуција и новосадска скупштина 1848. године

Милетић, после завршетка школовања у Пожуну 1848. године, учествовао је у грађанским револуцијама које су потресле Европу током 1848. и 1849. године. Оптужен је као велеиздајник од стране мађарских колега, што је био резултат тадашњих напетости и сукоба између етничких група у региону.

Након што се састао са српском омладином у Бечу, Милетић је организовао акције у различитим деловима региона, агитујући против учешћа Срба у рату у Италији и изазивајући напетости с војним властима.

Новосадска скупштина одржана је 20. априла 1848. године на Велики четвртак и на њој је Милетић водио главну реч. На том збору од проте Павла Стаматовића су тражени црквени протоколи на мађарском, који су одмах били спаљени. Након тога окупљени народ је отишао у Сремске Карловце код Јосифа Рајачића, кога су наговорили да закаже скупштину 13. маја 1848.

У Новом Саду је са торња саборне цркве заједно са Петром Политом позивао народ. Мађарска полиција га је ухапсила, али пустила га је на инсистирања Јована Хаџића. Народ га је штитиo од хапшења, а он је преко Сремских Карловаца отишао у Београд, где је покушао да утиче на српску владу да крене у рат против Турака, те да тако започне општи српски устанак на Балкану. Српска влада, међутим, реалистички посматрано на ово није могла да пристане.

Foto: Plan Plus / Spomenik Svetozara Miletića u Novom Sadu

Важност Мајске скупштине

Милетић се вратио у Карловце 1848. године, где је активно учествовао на Мајској скупштини. На овој скупштини, која је представља значајан тренутак у нашој историји, проглашена је Српска Војводина, а за војводу је изабран Стеван Шупљикац, док је патријарх Јосиф Рајачић постао духовни вођа. Милетић је играо кључну улогу спречавајући кандидатуру Петра Чарнојевића за војводу, инсистирајући да се прво повуче са позиције мађарског комесара.

Након тога, Милетић је постао заменик у пододбору за посебне намене, где му је поверена одговорност носилаца повјерљивих порука војним командантима. Путовао је у Београд како би мобилисао добровољце за српску војску. Брзо је напредовао и постао члан Главног одбора. Марта 1849, патријарх Рајачић га је послао у Загреб са задатком да, заједно са Јованом Суботићем, агитује код Хрвата за ствар Српске Војводине. Међутим, није добио подршку Хрвата, па се разочаран вратио у Војводину.

Након неуспешне агитације, Милетић је учествовао у бици код Турског Бечеја, слао дописе у „Вестник“ и тиме допринео војним напорима. Октобра 1849. одлази у Беч на даље студије захваљујући стипендији Михаила Обреновића. Током боравка у Бечу, био је изузетно вредан студент, посвећен проучавању природног права. Дипломирао је 1854. године, а адвокатски испит положио крајем 1855. године.

Након повратка у Војводину, Милетић је отворио адвокатску канцеларију у Новом Саду 1857. године, где се истакао као изузетан адвокат, водећи многе парнице бесплатно. У јулу 1858. постао је фискал новосадског магистрата, а исте године основао је породицу.

Политички живот

У политички живот, вратио се серијом текстова у „Српском дневнику” у којима је разматрао ситуацију у тадашњој Европи, нарочито на Балкану, фокусирајући се на стање и перспективе српске нације. Током 1860. године, Војводство Србија и Тамишки Банат, претворено је царском одлуком у Српску Војводину, која је, ипак, укинута у децембру и инкорпорирана у Угарску ради задовољавања интереса Мађара.

Кључни текст, објављен 1861. године у Српском дневнику, под насловом „На Туцин-дан 1860.“, представља преокрет у српској политици. Милетић је изразио став да, иако је Војводство сахрањено, његова идеја ће се васкрснути у облику сарадње и уставног договора са Мађарима, уместо преко цара. Ова идеја је унела пометњу међу младим Србима, али је касније прихватила либерална српска грађанска интелигенција.

Милетић је почео своју политичку каријеру на Благовештенском сабору 1861. године. Током сабора, поделили су се ставови Срба, где је Милетић заступао сарадњу са Мађарима и уставне слободе, док је друга струја била за одржавање добрих односа са Бечом (Јосиф Рајачић и Ђорђе Стојковић).

Залагао се за либералне идеје грађанства, тражећи поштовање уставности и равноправности свих грађана. Он је прихватио сарадњу са Мађарима и подржао их у борби за уставне слободе. Након пораза Аустрије у рату са Пруском 1867. године, Мађари су се окренули против Срба, а Милетић је наставио борбу против Беча и Угарске.

Милетићев став и борба за сарадњу са Мађарима и уставне слободе представљају суштину његове политичке каријере у овом периоду.

Foto: SANU

Градоначелник

Дана 20. марта 1861. постао је градоначелник Новог Сада, најмлађи у историји града. Први сарадници у Магистрату били су му Јован Јовановић Змај и Јаша Игњатовић. Као градоначелник, Милетић је прогласио српски језик званичним, укинуо је немачку реалку и залагао се за подизање здања Градске куће у српском делу Новог Сада. Иако је имао апсолутну подршку Магистрата, угарска влада га је суспендовала са овог места. Исте године приредио је прославу 100. годишњице Саве Текелије, са изразито антиаустријским карактером. Те године он је био и председник Српске читаонице, када се под њеним окриљем основало Српско народно позориште.

Године 1864. Милетић је био веома ангажован код пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад.

Новинарски, књижевни рад и странка

Књижевни рад, Милетић је започео кроз песништво 1847. године објављивањем песама у „Славјанци“. Његова најпознатија песма је народна химна, испевана 1848. године у част војводе Стевана Шупљикца и његових добровољаца.

Новинарску каријеру започео је у „Српском Дневнику“ и стекао је познавање кроз критику владе у Србији. Његов лист, „Застава“, био је значајан код Срба у Аустроугарској и бавио се националним питањима и критиковао режим кнеза Михаила Обреновића.

Лист је забрањен у Кнежевини Србији 1864. године, али је наставио са радом у Пешти, где је постао један од најзначајнијих дневних листова. У мају 1867. лист је пресељен у Нови Сад, где је наставио са објављивањем текстова важних персона у том времену.

Године 1869. настаје, под његовим руководством и Српска народна слободоумна странка — први организовани национални покрет код Срба у Хабзбуршкој монархији. Иако је делокруг рада ове странке, односно националног покрета био превасходно усмерен ка Србима у Монархији, она се, у добром делу свог програма бави и опште националном проблематиком, те је на известан начин и национални програм.

Неумољиво се борио против угарских власти, а још један индикатор тога је организовање прве скупштине Уједињене омладине српске — прве свесрпске политичке организације, а касније се ангажовао и на оснивању „Дружине за ослобођење и уједињење српско” са седиштем на Цетињу. Од маја 1867. поново је био на челу новосадског Магистрата, а тада су му најближи сарадници били Лаза Костић и Коста Трифковић.

Foto: Čudo

Време у тамници и неправда

Овај српски политичар, борац за национална права и вођа, провео је период од 1870. до 1871. године у затвору. Током тог времена, српска политичка сцена је почела да се раслојава, а упркос притисцима да прави компромисе, Милетић је истрајавао у својим ставовима. По изласку из затвора, доживео је велику популарност, организујући манифестације које су изазивале очај угарске владе.

Покушао је да политички организује српски народ након изласка из затвора, истичући у свом Бечкеречком програму захтев за сазивање српског сабора и сарадњу са Румунима, Словацима и Русинима. У политичким напорима подржавали су га Михаило Полит-Десанчић, Миша Димитријевић и Јован Виловски.

Светозар Милетић није могао да се помири са одлагањем ослободилачког рата против Турске те је покушао присилити Србију и Црну Гору на почетак рата путем ратне пропаганде. Милетић је повезивао ратне тајне организације у подручјима под турском влашћу и ступио у контакт са црногорским кнезом, бугарским организацијама, омладинским групама и Светозаром Марковићем.

У време устанка у Херцеговини 1876, активно је деловао, повезујући се са политичким представницима у српским крајевима Аустроугарске. Међутим, током 1875. дошло је до промена у мађарској политици, с доласком Коломана Тисе на власт, што је резултирало значајним проблемима за Милетића. Тиса је забранио финансијску помоћ Србији и наредио хапшење свих добровољаца у рату.

Пет дана након почетка Првог српско-турског рата, 5. јула 1876, Милетић је ухапшен у Новом Саду. Провео је годину и по дана у истражном затвору у Будиму, да би потом био осуђен на 5 година робије због „велеиздаје“. Иако је његов бранилац Михаило Полит-Десанчић доказао невиност, политички притисци су резултирали осуђујућом пресудом. Након три и по године затвора, Милетић је помилован у новембру 1879. године, али је и даље патио од физичких и психичких проблема.

Умро је 21. јануара/4. фебруара 1901. године у Вршцу, а сахрањен на Успенском гробљу у Новом Саду.

Светозар Милетић је био човјек врло борбеног карактера, одважан и смион, јаког талента и силне енергије, постојан у идејама. Био је спреман за жртве ради својих начела, ауторитативан, оштар и одлучан. Био је прави вођа српског народа, кога је само тешка болест спречила у борби за права и слободу српског народа. „Њега је политичка олуја скршила, али га није савила”.

 

 

 

 

Извор: srpskaenciklopedija.org

Припремила редакција Компас инфо
Повезани чланци:

Портал Компас Инфо посебну пажњу посвећује темама које се тичу друштва, економије, вере, културе, историје, традиције и идентитета народа који живе у овом региону. Желимо да вам пружимо објективан, балансиран и прогресиван поглед на свет око нас, као и да подстакнемо на размишљање, дискусију и деловање у правцу бољег друштва за све нас.