До 1054. године и „Великог раскола“ Источна и Западна Црква живеле су у заједништву и братској љубави, иако се дало наслутити из несугласица између Карла Великог и цариграског патријарха Фотија (9.век) да ће раскол бити неминовна ствар. Ипак, све до те, 1054. године, Црква је била једно и уважавала један од основних постулата хришћанског учења, а то је јединиство у различитости.
И исток и запад, заједно су доносили догме на васељенским саборима, почевши од првог у Никеји 325. године, па све до последњег, „иконобрачког“, такође одржаног у Никеји, 787. године.
Разлози који су довели до Великог раскола
Велика шизма или Велики раскол, највећи је раскол у историји хришћанства. Многобројни су разлози који су довели до одвајања заподног хришћанства од васељенске Цркве. Сви они могу се свести углавном на три основна као и остале проистекле из њих: етнопсихолошки карактер Грка и Римљана; политички –премештање престонице Римског царства из Рима у Цариград (Константинополис); и узроци црквено-догматске природе који су и најважнији.
Сва ранија размимоилажења Истока и Запада у вези са појединим питањима вере и црквене дисциплине трајала су дуже или краће и била су раније или касније превладавана. Међутим, раскол који се догодио у ХI веку макар за сада је коначан, траје скоро хиљаду година, и мали су изгледи да буде превладан.
Велики раскол догодио се у време папе Лава IХ (1049-1054) (папа је додуше умро у априлу 1054. године, а раскол је коначно настао 16. јула исте године), патријарха цариградског Михаила Кируларија (1043-1058) и у време византијског цара Константина IХ Мономаха (1042-1055).
У то време Нормани и Немци (цар Хенрих III) освојили су јужну Италију. Папи је у том тренутку била потребна помоћ Византије, и зато је одржавао везе са царем. Јужна Италија је у црквеном погледу потпадала под Цариградску патријаршију, а папа је у тим областима почео да уводи латинску богослужбену и црквену праксу која је на западу постојала већ неколико векова, као: служење Свете литургије на бесквасном хлебу, пост у суботу, filioque (филиокве) у Символу вере, целибат или неожењено свештенство и признавање папског првенства.
Разлике у учењима
Цариградски патријарх Михаило Кируларије, оштро се, попут патријарха Фотија у IХ веку, успротивио таквој црквеној пракси. На Истоку се реаговало тако што су у Цариграду затворени сви латински манастири и цркве у којима је спровођена таква пракса. Интересантно је да савремени византијски извори не бележе изричито сукобе овакве врсте који су довели до раскола. Обавештења о расколу дају углавном исцрпније западни латински извори као и богата преписка која је тих година вођена између водећих црквених и политичких личности Истока и Запада.
Тако је охридски архиепископ Лавупутио Посланицу архиепископу Јовану Транијском у којој отворено оспорава употребу азима – бесквасног хлеба у литургији, пост суботом, целибат и филиокве.
На ово писмо одговорио је папа Лав не спомињући спорну црквену праксу, већ је више говорио о ауторитету апостола Петра, о патријарсима јеретицима у Цариграду, поменуо је чак и једну неистину да су неке жене били патријарси, затим се позивао на тзв. Константинов дар (Donatio Constantini) итд.
Патријарх Михаило Кируларије ангажује архиепископа Лава Охридског као и монаха Студитског манастира у Цариграду Никиту Ститатоса да богословски образложе новотарије које су се на Западу појавиле, што су ова двојица радо и учинили. Никита Скитатос је написао један трактат. Међутим, кардинал Хумберт (Хумбертус де Силва Кандида) одговорио је на овај трактат побијајући га. Такође је одговорио и на Посланицу архиепископа охридског Лава, и тако је на већ познати начин оправдао све догматске и литургичке новине западне Цркве.
Папа шаље делегацију у Цариград
Међутим, боље везе са Западом и папом у том тренутку имао је цар Константин Мономах. Његова писма папи била су помирљива. Зато је папа послао у Цариград трочлану делегацију да разговара са патријархом. У тој делегацији су били кардинал Хумберт де Силва Кандида, Фридрих канцелар римске цркве и архиепископ Петар Амалфијски. Хумберт је понео са собом и свој одговор архиепископу охридском Лаву и Никити Скитатосу. Чак је био одржан и један колоквијум у Цариграду на коме је Никита пристао да његов трактат буде спаљен у Студитском манастиру.
Анатема на цариградског патријарха и његове истомишљенике
Патријарх није примио папину делегацију, а они су незадовољни пријемом учинили један непримерен поступак којим су бацили анатему, проклетство, на Цариградску цркву. Наиме, у суботу 16. јула 1054. године, они су у цркви Свете Софије (Аја Софија) у Цариграду за време богослужења јавно, пред свештенством и народом, положили писмену анатему у олтару цркве. Одлучење (екскомуникација) и анатема изречени су у писменом облику на патријарха Михаила Кируларија и његове присталице и истомишљенике ако се не покају. Симболично су, излазећииз цркве, отресли прашину са обуће своје говорећи:“Бог нека види и суди“ (Videat Deus et iudicat).
У написаној анатеми између осталог каже се да је сам град Цариград био хришћански и православан, а што се тиче патријарха, он је јеретик, као и његови следбеници. Још им се приписује да су аријанци, николаити, манихејци, духоборци. Сам патријарх се оптужује да је постао монах из људског страха и да је неофит (скоро крштен).
Папски изазланици су 17. јула напустили Цариград, а 19. јула патријарх је узразио жељу да се сусретне са њима. Зато су се они вратили из Селимврије, али до сусрета ипак није дошло, јер је цар тражио да и он присуствује састанку. Изасланици су после тога коначно напустили византијску престоницу. Из Цариграда је такође протеран дука Аргирос, командант у јужној Италији који се отворено солидарисао са увођењем латинских обреда у овој области.
Сабор у Цариграду
Патријарх Михаило је 20. јула у Цариграду одржао сабор коме су присуствовали 12 митрополита и два архиепископа. Була папских легата којом се изриче анатема преведена је на грчки језик, на сабору је била осуђена, а пет дана касније била је спаљена у Цариграду. У саборској одлуци, а поводом анатеме, између осталог каже се да су са Запада (западне таме) у Цариград дошли некакви нечастиви људи:“Дошли су као гром, или бура, или град, или боље, као они који хоће да уклоне истину“. О непосредним последицама бацања анатеме говори писмо патријарха Михаила Кируларија упућено антиохијском патријарху Пету, у коме га прекорева, као и александријског и јерусалимског патријарха, што и даље у диптиху на богослужењу помињу папино име: „То је неразумљива немарност. Извесно је да је од времена Шестог васељенског сабора и за сва будућа времена, папино име избачено из поменика наших цркава“.
Велики раскол 1054. године или како је неки другачије називају „шизма“, у историји хришћанства никада није превазиђен и изглађен. Формално скидање међусобних анатема (проклетства) извршено је 1965. године између цариградског патријарха Атинагоре и папе Павла VI, али црквено јединство није постигнуто. То значи да без духовног јединства, јединства у вери, нади и хришћанској љубави, нема правог и истинског помирења и јединства које се не може постићи административним, техничким и компромисним средствима, а још мање политичким мерама и духовним империјализмом, за којим данас све више посеже Запад.
Послушајте речи блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилиохија о јереси Филиокве.
