На позив студентског „пленума“ Правног факултета у Крагујевцу, одржао сам 23. јануара предавање студентима различитих факултета крагујевачког Универзитета, на тему студентских протеста из 1991. и 1992. године.
Студенти су ми пренели да је моје обраћање било замишљено као прво у циклусу предавања о историји студентских протеста у Србији. Речено ми је да на овај начин желе да се боље упознају са праксом ранијих студентских протеста, како би успешно избегли грешке својих претходника.
Пренето ми је да сам изабран за предавача због чињенице да предајем историју права. Накнадно сам их обавестио да ћу о студентским протестима од ’91. и ’92. говорити не само као неко ко се научно бави историјом правних и политичких установа, већ и као непосредни учесник ових протеста.
Будући да сам као студент београдског Правног факултета тих година био политички активан, те као такав врло близак појединим главним организаторима студентских протеста ’91. и ’92, довољно сам упућен у ондашња главна дешавња „иза сцене“.
Различит контекст
Да би се разумела друштвена и политичка улога садашњег студентског протеста неопходно је његово поређење са ранијим студентским протестима, при чему је важнија компарација друштвених и историјских контекста него пракса студентских протеста. Следствено томе, студентски протести из 1991. и 1992. године и садашњи протест студената пре свега се разликују управо по томе што су им потпуно другачији спољни амбијенти. Из ове основне дистинкције проистичу и све друге.
Студентске протесте с почетка 90-их година прошлог века примарно су одредила два крупна историјска догађаја:
- обнова вишестраначког система у Србији и одржавање, у децембру 1990. године, првих парламентарних избора после 1945;
- разбијање Југославије, отварање питања статуса Срба у насилно отцепељеним југословенским републикама, грађански рат у Хрватској и Босни Херцеговини и санкције Савета безбедности УН против СРЈ.
Студентски протест из марта 1991. године (тзв. Плишана револуција) био је примарно одређен првим од навдених историјских догађаја. Избио је после гушења деветомартовских демонстрација, које су биле организоване од стране опозиције, пре свих СПО-а, која је била незадовољна стањем медијских слобода у Србији у току изборне кампање крајем 1990. године, као и након тога.
Како су деветомартовске демонстрације опозиције биле окидач за студентски протест који је избио у послеподневним и ноћним сатима 10. марта 1991, то се одразило и на захтеве студентског протеста.
Студенти су тражили, пре свега, смену директора РТ Београд Душана Митевића и четворице главних уредника, смену министра унутрашњих послова Радмила Богдановића и пуштање на слободу притвореног председника СПО-а Вука Драшковића (овде). Сви захтеви студената убрзо су били испуњени.
Студентски протест из друге половине јуна и прве половине јула 1992. године, избио је након увођења СРЈ санкција од стране Савета безбедности УН, 30. маја 1992. године (овде), пре свега због подршке борби српског народа у Хрватској (Република Српска Крајина) и Босни и Херцеговини (Република Српска).
Санкције су произвеле велику економску кризу у земљи, која ће довести до хиперинфлације. Студенти су на протесту ’92. захтевали оставку председника Србије Слободана Милошевића, распуштање Народне скупштине и расписивање ванредних парламентарних избора, као и формирање прелазне коалиционе владе.
За разлику од студентских протеста с почетка 90-их година прошлог века, садашњим протестима нису претходила велике демонстрације опозиционих странака
У оквиру овог студентског протеста организован је најмасовнији вишедневни протест странака опозиције окупљених око ДЕПОС-а пред зградом тадашње Савезне скупштине у Београду, познат као Видовдански сабор (овде). Као непосредна последица масовног студентског протеста и Видовданског сабора дошло је касније расписивање ванредних председничких и парламентарних избора, који су одржани у децембру 1992. године.
Хронологија и поводи за њихово избијање, званични захтеви студентских протеста, организациона структура и политички профил њихових вођа (овде), непосредно иступање највиших страначких функционера на студентским скуповима, и најзад, политички епилог ових протеста, јасно показују да су студентски протести с почетка 90-их година не само били у служби политичке борбе опозиционих странака, већ да су у тој борби имали секундарну улогу.
Таква секундарна улога студенских протеста из ’91. и ’92. године била је сасвим логична у ситуацију у којој су опозиционе странке, и поред почетних подела и сукоба, у првој фази развитка вишестраначја у Србији биле политички још увек врло виталне, па је њихов ауторитет тих година имао очигледан тренд раста.
Стратегија блокада
За разлику од студентских протеста с почетка 90-их година прошлог века, садашњим протестима нису претходила велике демонстрације опозиционих странака, студенти званично не траже измену закона који се тичу политичких права (нпр. медијско и изборно законодавство), нити предлажу поједина политичка решења за излазак из постојеће кризе власти (расписивање општих или само парламентарних избора, формирање тзв. прелазне владе и сл.), а у недовољно прозрачној организацији студентских „пленума“ није видљиво учешће страначких кадрова.
Пошто је званични повод за избијање садашњег студентског протеста била погибија 15 младих људи због несолидне градње, а у вези с њом и могуће корупције, на железничкој станици у Новом Саду, а не као 90-их година прошлог века кршење политичких слобода, онда се у студентским захтевима и нису могли наћи класични политички захтеви који се тичу остваривања политичких слобода, већ захтеви којима се тражи најопштије речено успоставње у Србији правне државе (овде), како би се убудуће заштитила нека од најелементарнијих личних права, као што је право на живот, и обезбедило да инститиције делују „непристрасно, законито и у јавном интересу“.
Таква природа садашњег студентског протеста, која се манифестује и у његовим захтевима, могуће је да има везе са оним о чему пише Слободан Јовановић, када пореди прву Милошеву владу и потоњи уставобранитељски режим у Србији (1842-1858):
„У првим данима уставобранитељског режима, нико није замерао што грађанима нису призната никаква политичка права, него је сваки био благодаран што су им бар приватна права била потпуно обезбеђена, јер под Милошем ни с њима није човек био сигуран. Апетит за политичком слободом још се није био пробудио и није се могао пробудити; требало је да се, прво, једна преча потреба, потреба за правном безбедношћу обезбеди“ (овде).
Пошто је позивање на историјске примере, па самим тим и употребљивост закључака наших великих старих писаца, у нашој епохи тектонских светско-историјских промена врло ограничена и условна, некандидовање класичних политичких захтева од стране садашњег студентског покрета, који би се тицали политичких слобода, али и територијалног интегритета и суверенитета државе, можда се пре може објаснити дуготрајним друштвеним експериментом у коме, по Слободану Владушићу, глобална корпоративна олигархија (тј. Мегалополис) „дехомогенизује“ једно друштво, тако што код појединаца брише њихову свест (идентитет) припадности заједници (народ, породица, класа), како би завађене индивидуе без свести о припадности било којој заједници лакше контролисала (овде).
Одсуство класичних политичких захтева у протесту који предводе студенти могуће је да има везе и са ниским рејтингом опозиционих политичких странака, који не одражава стварну снагу опозиционог дела српског друштва, и које су стога дошле у позицију да буду сателити и маскирани пасивни корисници студентске протестне енергије, а не иницијатори и регулатори протеста, као што су то опозиционе странке биле 90-их година 20. века, у доба своје младости и виталности обновљених установа парламентаризма.
У ситуацији кризе страначког организовања и дугогодишње планске деградације ауторитета представничког тела и свих инструмената парламентаризма од стране Вучићевог режима, огромно незадовољство грађана дугогодишњом и по последицама катастрофалном владавином напредњака, које је у коначници објединило најразличитије елементе српског друштва – патриоте и глобалисте, западњаке и русофиле, српске интегралисте и регионалисте различитих фела, либерале и конзервативце, црквене модернисте и зилоте – могло је, по свему судећи, једино да се изрази кроз форму нестраначког друштвеног покрета, какав је садашњи студентски.
Тај покрет је притом кандидовао само минималне захтеве који се тичу успостављања правне државе и који као такви нису програмски спорни ниједном од актера на хетерогеном опозиционом, антивучићевском полу српског друштва.
Из истих разлога – кризе ауторитета опозиционих странака и представничког тела – дошло је до организовања ProGlasa, који као нестраначка „кровна“ организација, заправо, у потпуности заступа програмске ставове, а умногоме и политичке интересе, у јавности увелико компромитоване и политички слабе прозападне опозиције.
Велики маневарски простор
Епилог садашњег студентског протеста ће показати да ли су његова природа и природа његових захтева превасходно били опредељени дубљим социолошким разлозима, тачније оним разлогом о коме пише Слободан Јовановић, (и)ли оним разлогом на који указује Слободан Владушић, или су, пак, на такву његову природу пресудно утицали разлози дневнополитичког опортунитета.
Од одговора на ово питање зависи и одговор на питање – колико је садашњи студентски протест аутентични производ незадовољног, опозиционог дела српског друштва?
С друге стране, релаксираност садашњег студентског покрета од класичних политичких захтева и његова усмереност пре свега на обелодањивање документације реконструкције железничке станице у Новом Саду и процесуирање одговорних за нападе на студенте током протеста (овде), омогућава овом покрету да избегне замке у које су упадали студентски протести из 90-их година 20. века.
Тиме што је главни адресат њихових захтева тужилаштво (прва три захтева), организација студентског протеста избегава контакт са ненадлежним Вучићем, који се од почетка нада да ће их намамити у зачарани круг своје демагогије, закономерно својствене сваком личном, па и његовом режиму.
У вези с тим, студентима сам током предавања указао на лично искуство учествовања у разговору неколико десетина студената београдског Универзитета (међу њима и ондашњи председници провладине и опозиционе универзитетске студентске организације А. Никачевић и Д. Ђилас, вођи опозиционих организација на факултетима и у студентским домовима и још неколицина нас без функција) са Слободаном Милошевићем, у просторијама Ректората 19. 3. 1991. године (овде).
Као врхунски мајстор комуникације, Милошевић је искористио овај састанак да зналачки отупи оштрицу студентског незадовољства, па је протест убрзо завршен (могуће и из разлога који су потписнику ових редова остали непознати до данас).
Садашња формулација студентских захтева је врло успело изведена и због тога што оставља протестантима велики маневарски простор. Наиме, у конкретизацији првог студентског захтева – објављивања комплетне документације реконструкције железничке станице – помиње се и „јасно утврђивање одговорности“ за новосадску несрећу (овде).
То би могло да значи, како се већ сада тумачи у стручној јавности (овде), да се овај захтев неће сматрати испуњеним док надлежно тужилаштво не покрене истрагу, не само за кривично дело против опште сигурности, што је већ учињено (овде), него и за неко од коруптивних кривичних дела, што се до сада није догодило.
Тиме што је главни адресат њихових захтева тужилаштво, организација студентског протеста избегава контакт са ненадлежним Вучићем
Остаје отворено питање, да ли би такав захтев према тужилаштву био у складу са забраном непримереног утицаја на тужилаштво из чл. 6. Закона о јавном тужилаштву? При чему ваља бити свестан политичке чињенице да нормативне забране које штите независност тужилаштва и судства у револуционарним временима постају флуидне у мери у којој државни апарат губи свој ауторитет.
У сваком случају тако протумачен студентски захтев, с обзиром на пословичну спорост нашег тужилаштва, које у оваквим предметима по правилу чека одобрење „одозго“, отвара временски простор за наставак студентског протеста.
Уколико би први студентски захтев при конкретизацији био надаље креативним тумачењем толико проширен да подразумева и доношење правоснажних или макар првостепених пресуда за новосадаску несрећу, а с обзиром на уобичајену праксу да кривични судски поступци против великог броја оптужених (до сада је истрага обухватила 13 лица, овде) за иста или слична кривична дела трају више година, створила би се политичка могућност за неки облик перманентног протеста.
Девет савета
„Перманентна револуција“, како ју је називао Троцки, не може, наравно, бити интерес никога ко жели боље уређену и снажну државу, а то значи ни интерес студената. И управо креативна тумачења у јавности студентских захтева, који јесу, политички гледано, добро изабрани, јер пружају заштиту студентском покрету од манипулација власти, отварају питање отпорности овог покрета на манипулације од стране других политичких актера.
Притом се одмах мора рећи да би се манипулација могла пре свега састојати у томе да политички актери искористе протестну енергију студената за притисак на власт и поправљање својих политичких позиција (што је политички легитимно), а да студенти на крају свега не добију гаранције, у виду појединих мера, да ће тужилаштво и судство бити у будућности самосталније, а борба против корупције свеобухватна и ефикасна.
С тим у вези, у обраћању студентима крагујевачког Универзитета скренуо сам им пажњу на следеће чињенице:
1. Тиме што су својим блокадама и протестима изазвали најозбиљнију кризу Вучићевог режима, студенти су несумњиво ушли у поље политичког, у коме се води борба за власт и с њом борба за политичко-идеолошки наратив.
2. Студенти су ушли у политичко поље, али у коначници нису и не могу бити политички актери.
3. Политички актери су странке, али не само оне, него и различите интересне друштвене групе повезане са домаћим и иностраним бизнисом и иностраним центрима моћи, невладине организације, струковни кланови и др., сви они који могу пресудно обликовати политику и кадровску структуру система власти и директно или индиректно партиципирати у њему.
4. Студенти су у политичком пољу генератори и носиоци протестне „енергије“ и ништа више од тога, јер не располажу реалном моћи да би могли да утичу на формирање власти; стога су политички опасни заводљиви утопистички предлози о учешћу студентских „пленума“ у формирању тзв. прелазне владе, јер студенти не располажу никаквом реалном моћи, па би њихово учешће служило само као „маскировка“ за улазак „на мала врата“ у систем власти заступника оних политичких ставова који не уживају релевантну подршку српског бирачког тела.
5. Интерес постојећих политичких актера јесте персонална промена у оквиру постојећег система, али не и укидање тог (полу)колонијалног система, јер су ови актери или тачније њихова политичка, економска и свака друга моћ, продукт таквог система.
6. Пошто је постојећи (полу)колонијални политички, безбедоносни, правосудни, привредни и образовни систем главни генератор корупције, партократије, свеопштег јавашлука и урушавања система вредности, најдубљи интерес студента је да њихов протест иницира поступну промену таквог система, а не да енергија њиховог протеста буде искључиво протраћена на персоналну промену у систему власти.
7. Као умеће управљања државом, политика је искључиво рационална делатност. Насупрот томе, различити политички актери ових дана очигледно плански испуњавају политичко поље емоцијама, што код грађана, самим тим и студената, смањује могућност рационалног избора и правилног поимања личног, групног и националног интереса, а друштво увлачи у нежељену спиралу насиља; повођење за емоцијама помера фокус јавности, самим тим и студената, са промене система на персоналну промену у систему власти.
8. Да би студенти избегли ситуацију у којој ће бити пасивни даваоци протестне енергије постојећим политичким актерима и да уместо тога покушају да иницирају поступну промену (полу)колонијалног система, морали би да кандидују нове захтеве којима би се тражила конкретна промена појединих из студентског, али и државно-националног угла, најприоритетнијих сегмената постојећег система; иако би такви захтеви били на фону оног што је садржано и у првобитним захтевима студентског протеста – уопштено речено успостављање правне државе, новим конкретним антиколонијалним затевима студенти би морали толико подићи лествицу политичке прихватљивости и ризика, да их постојећи политички актери, које је продуковао (полу)колонијални систем, не би више могли пратити и паразитски исисавати протестну енергију студената.
9. Такво подизање политичког улога и ризика од стране студентског протеста могло би довести до појаве нових политичких актера, који у програмском смислу не би припадали постојећем колонијалном систему.
Да би дошли до таквих нових захтева, студенти морају најпре да дефинишу своје најважније интересе, који би истовремено одговарали интересима највећег дела српског друштва. С тим у вези, студентима сам указао да је њихов основни интерес да им након завршеног факултета, при запошљавању и напредовању у струци, не буду конкуренти „колеге“ са сумњиво стеченим дипломама.
То није само њихов интерес, већ и интерес целокупне нације, јер функционисање правосудног, здравственог, безбедоносног и сваког другог система у држави најпре зависи од квалитета кадрова које продукује образовни система, па онда од свега другог.
Окупација тужилаштва
Пошто је у публици било највише будућих правника, рекао сам им да квалитет правосудног система пре свега зависи од квалитета правничког образовања, а оно је поткопано хиперпродукцијом сумњивих диплома са већине приватних правних факултета и спуштањем критеријума на државним правним факултетима, као и судски неокончаним аферама, каква је и афера „Индекс“.
Није тајна да се судови и тужилаштва убрзано пуне „кадровима“ са најсумњивијих приватних правних факултета, а да најбољи свршени правници са државних факултета листом одлазе у адвокатуру. Давање нових овлашћења тужилаштву сачињеном од таквих кадрова, као што се предлаже у мерама ProGlasa (овде), као и даље јачање независности (=моћи) стручно и морално увелико посрнулог судства, само би додатно повећали несигурност грађана и допринели даљој десуверенизацији државе (илустративно је учешће румунске тужитељке Лауре Ковеши у борби против заобилажења санкција уведених Русији, овде).
Без претходне стурчне и моралне обнове судства и тужилаштва, гараниције независности могу лако да се извргну у гаранције самовоље и арбитрарности, што је посебно ризично у садашњем унутрашњем и спољнополитичком контексту. А стручне и моралне обнове судске гране власти не може бити без обнове правничког образовања.
Имајући ово у виду, предложио сам студентима да истакну нове захтеве у којима ће тражити ванредну инспекцијску контролу рада свих факултета, нарочито приватних, проверу диплома свих запослених у јавном сектору и доношење закона о резервисаним занимањима, на основу ког би држава као послодавац имала право да у државним органима, органима локалних самоуправа, јавним предузећима и установама, судству и тужилаштву, запошљава само студенте који су завршили државне факултете (овакав захтев се апсолутно не коси са уставним начелом једнакости својина).
Имајући у виду стање на правним факултетима, где је омогућено свршеним студентима приватних правних факултета, али и других друштвено-хуманистичких факултета, да упишу мастер студије и тако се домогну дипломе правника, предложио сам им да захтевају од факултета да измене прописе који то омогућавају, а који, под оправдање стицања прихода од стране факултета, деградирају правничку професију.
Указао сам студентима да би примена ових мера обезбедила минималне предуслове за отпочињање ефикасније борбе против корупције, те за поступни преображај једног партократског система у меритократски. А оно што је у садашњој ситуацији најважније, истицање таквих захтева не само да би отворило пут за промену система, а не само људи (у чему су истоветни интереси студената и нестраначке патриотске интелигенције), него би од студентског протеста удаљило оне политичке актере који би да паразитирају на њему, али којима је у интересу искључиво персонална, а не системска промена.
Слобода споља и унутра
Истовремено, реализација таквих нових захтева се мора тражити од ослабљеног Вучићевог режима, али би се на њих већ сада морале обавезати и опозиционе странке уколико желе подршку студената.
На крају предавања скренуо сам пажњу окупљеним студентима крагујевачког Универзитета на чињеницу коју моји студенти добро знају, јер им на њу стално указујем током предавања: ма шта говорили поборници природних права, личних и политичких права и слобода нема без суверене државе.
Притом је слобода, како је то говорио Душан Батаковић, била централна идеја Српства. Посматрано из тог угла студентско немирење са урушавањем државних институција, које су гаранција наше личне и националне слободе, јесте крупан доказ да идеја слободе, која је протерана из многих савремених европских држава, још увек итекако жива у народу кнеза Лазара, Карађорђа, Његоша и Гаврила Принципа.
Заточник (по Вуку је заточник онај који је сав обузет једном мисијом и светим задатком) идеје слободе нашег времена и у нашем роду – Емир Кустурица, једном је приликом рекао, да се као народ препознајемо кроз одредбу члана 118. Сретњског устава: „Како роб ступи на Србску земљу, от онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао. Србину слободно је роба купити, но не продати” (овде).
До јуче обесправљена раја дошла је у ситуацију да може другом робљу да дарује слободу, захваљујући Крађорђевој храбрости и бескомпромисности, Милошевој упорности и вештини, али и руском међународном залагању за српску ствар. Нововековна обнова српске државности била је резултанта деловања сва три фактора. Ове се чињенице ваља нарочито подсетити у временима револуционарног врења, када се чини да је жеђ за слободом довољна да би се подигла урушена држава.
Носиоци идеје спољне и унутрашње слободе, а друге не може бити без прве, као што се види и из Сретењског устава, имали су увек прегршт непријатеља
Притом се ваља увек подсетити да од Сретењског уставотворног покушаја у даљој борби за изградњу државе непријатељи нам нису више били Турци, него ми сами, односно наша убога правна свест искварена у доба када Србин, како вели Андрић, „није смео право да говори због аге, а ни криво због Бога“.
У временима револуционарног врења, Срби, доминантно динарског виолентног соја склоног снажној уобразиљи и преким решењима, по правилу забораве на значај правне свести, без које не може бити ни снажних правних установа. Јер, ако немају одраза у свести људи, законске гаранције не вреде много. За разлику од борбе за политичку слободу, борба за подизање правне свести, као и борба за поправљање државних установа, није посао од пар дана или месеци.
Носиоци идеје спољне и унутрашње слободе, а друге не може бити без прве, као што се види и из Сретењског устава, имали су увек прегршт непријатеља различитих фела, али је Бог уредио да вукови не могу бројем надвладати овце. Руковођени примером својих херојских предака, а данас усмеравани Кустуричиним образцем слободе, студенти немају разлога да се плаше вукова.
Али им није наодмет да препознају оне у јагњећој кожи, који би под студентском фирмом хтели да се домогну некакве прелазне владе стручњака (овде, овде, овде), која би странцима послужила као гарант да ће при трансферу власти остати сачуване све тековине (полу)колонијалног система који су инсталирали.
