Историја памти победнике, владаре и реформаторе, али ретко оне који су живели на њеној маргини, у сенци великих имена. Један од таквих судбински предодређених ликова био је Велимир Михаило Теодоровић – човек племенитог порекла, али без права на признање. Судбина му је подметнула двоструко бреме: био је син кнеза Михаила Обреновића, али не и његов наследник. Живот му је био обележен немилосрдним правилима друштва, али и дубоком оданошћу земљи која му је ускратила припадност.
Велимир је рођен 1849. године као Виљем Бергхауз, син кнеза Михаила и младе Марије Бергхауз из Рогашке Слатине. Као дете љубави, али и друштвених конвенција, његов положај био је унапред одређен: био је довољно важан да буде под очевим покровитељством, али недовољно признат да би постао део породичне лозе. Кнез Михаило му је осигурао образовање и материјалну потпору, али је њихов однос остао хладан и формалан, како је налагала племићка етика тога доба.
Године 1866. млади Виљем прелази у православље и узима име Велимир, док презиме Теодоровић преузима у част старе породичне традиције Обреновића. Судбина га је убрзо суочила са највећим губитком – 1868. године кнез Михаило је убијен у Кошутњаку, оставивши сина без заштите. Политичке прилике и страх од могућих претензија на престо натерали су нову власт да га удаљи из Србије. Добио је имање у Румунији и значајну новчану апанажу, али никада није стекао право да буде оно што му је пореклом припадало – кнежевић.
Велимир је свој живот провео у Европи, између Минхена и Београда, као човек културе и добротвор. Упркос одбачености, никада није окренуо леђа Србији. Финансијски је помагао Народно позориште, студенте и српску војску у Српско-турском рату, иако му је било забрањено да јој се лично прикључи. Његова добротворна дела кулминирала су завештањем целокупне имовине српској држави. „Велимиријанум“, његова задужбина, имала је за циљ унапређење просвете, науке, уметности, трговине и индустрије у Србији.
Али, живот му није дозволио да оствари личну срећу. Његова љубавна веза са младом Немицом, женом коју је искрено волео, није крунисана браком, јер је његов статус ванбрачног детета био друштвена стигма која се није могла избрисати. У својој опоруци, обезбедио је ренту својој вољеној, али су немилосрдне инфлаторне године појеле његово последње добро дело.
Велимир Михаило Теодоровић умро је у Минхену 1898. године, у 49. години живота. Сахрањен је скромно, без присуства владарске фамилије. Тек након Првог светског рата његови остаци су пренети у Београд и сахрањени на Новом гробљу, где почива као човек који је Србији дао све, а заузврат није добио ништа осим вечите сенке.
Историја је често неправедна, али неумитна. Велимир није био признати наследник, није носио титулу, није имао породицу, али је био достојан оца. Својим доброчинством оставио је печат који је надживео све оне који су му оспоравали место у српској историји.
