„Овде испод је пећина која се помиње у житију”, каже монах Петар (Ројевић) и смеши се. Стоји на средини литице у Кориши на обронцима Шар-планине: иза њега осликана пећина, испод њега провалија и високи стубови. Реч је о испосници и манастиру Светог Петра Коришког, пустињака који је ту живео у 13 веку. Шта његов модерни дечански имењак тражи овде толико векова касније? С ранцем на леђима гледа на литицама насликаног свог давног монашког сабрата и двоуми се да ли је то он или неко други. И један и други су побегли од света да би разумели свет и били у срцу света.
Комплекс ове светиње је најсличнији манастиру Острог или Црној Ријеци, у овом другом почивају мошти Светог Петра Коришког, јер су пренете у немирним временима отоманског ропства.
У основи све је овде почело и засновано на драми растајања и перспективи сусрета у вечности. Свети Петар, бегунац у ову пустињу, растајао се и раздвајао од најближих, од сестре, мајке, од конформизма ондашњег света, иако му сестра каже: „Бога кога љубиш, љубим и ја; и куда идеш ти идем и ја; и како у посту живиш ти, живећу и ја са тобом – само ме не остављај!” И отишао је, и оставио сестру и хранио се дивљим биљем и горким буковим жиром и живео са дивљим животињама у миру, али зло га је нападало и демони су га проналазили, сведочи његов биограф, талентовани писац, монах Теодосије.
Стара српска књижевност нема дубље и важније драме од ове, настале у пећинама Корише. После драме и свечеве смрти овде су дошле књиге, фреске, епископи, цар Душан с породицом, па је све опет потонуло у тишину векова: ропство и, на крају, ретке, често случајне посетиоце.
Да ли мир овог места данас угрожава неко зло, зашто је то потребно, и у каквом облику људи овде доносе немир и несрећу?
Стојимо у средини литице, изнад је албанска застава поцепана од ветра и кише, испод је кањон и стрма, окомита земља и амбијент који су уништили булдожери наручени од стране Одељења за туризам и економски развој из Призрена. Средњовековни потпорни стубови и лукови су остали без ослонца и пукотине се јављају по дужини. Монаси, странци, инжењери, историчари уметности гледају фреске од којих неке имају натписе УЧК (ослободилачка војска Косова), а неке, по својој лепоти, могу бити изложене у Лувру, Метрополитену или било ком светском музеју.
Реч је, недвосмислено, о српском културном благу и власништву, као што је јасно да се ради о највећем скрнављењу неке светиње још од погрома 17. марта 2004. године. Зашто смо се одвојили од ове цивилизацијске, духовне, културне и националне вредности? Зашто смо тако узнемирени, да ли имамо свест од чега се растајемо при одласку? Хук реке допире из дубоког кањона. Сви ћуте, неко бере љубичице и прву даје калуђеру Петру Дечанцу, а онда се труди, да нико из ове пустиње не оде без цвета Светог Петра Коришког.
Тако се Срби данас срећу и растају са скривеним ризницама своје цивилизације на Косову и Метохији. Око ове светиње, у кругу – не већем од 15 километара – налазе се десетине порушених цркава и манастира, црквишта, гробаља и испосница: манастири Свети Марко Коришки и Света Тројица; три цркве у селу Кориша не могу се наћи; Богородица Одигитрија у Мушутишту са чудесним живописом из 1315. године претворена у пепео…
„Знам ја ту сваку цркву. У Мушутишту их је било десет: Светог Атанасија, Ђорђа, Николе, Светог Спаса, опет Николе, Свете Петке у пољу”, набраја свештеник Александар Нашпалић, храмове своје бивше парохије. Многе од ових светиња нису ни уврштене у спискове уништене баштине, а на питање како је могуће да све то тако памти, отац Александар одговара: „Не може се заборавити светиња.” Очигледно је да сваки дан, у себи, као молитву обнавља порушене светиње и да се упорно враћа својој младости и њиховом првом откривању.
Ови храмови су настајали најчешће на местима где се спајају питома равница Метохије и Шар-планина, а Матоске и Русеничке испоснице, као и Свети Петар Коришки, грађене су у литицама даље од људи и нису до краја девастиране.
„Хоћеш ли да идемо до Русенице и Матоских испосница, док још вегетација није набујала”, пита Дејан Јовановић из Грачанице недељу дана уочи Васкрса. Он је, раније, био тамо с пријатељима: шта га привлачи на пут, где готово нико не иде, зашто би поред блиставе Грачанице, тражио неке светиње по литицама Шар-планине.
Изгледа као да светиње траже да буду откривене, да васкрсавају у духу људи и цивилизацији којој припадају, траже да се бежи ка њима, траже да се пређе пут од Грачанице до Светог Петра Коришког где у драми остављања и растајања можеш изнова пронаћи себе и открити Бога, преноси Политика.
