Страни радници у Србију углавном долазе из Азије, махом из Руске Федерације, потом Кине, Турске, Индије и Непала, и највише су ангажовани у грађевинарству. Стручњаци појашњавају да је разлог њиховог доласка мањак домаће радне снаге, али и то што овде могу да зараде више него у својој земљи. Само у прошлој години држава је „увезла” више од 50.000 страних радника. Ипак, иако је у грађевинској индустрији запослено око 170.000 радника, то очито није довољно јер Србији и даље највише недостају грађевинци свих стручних спрема, а нарочито они са ниском, типа тесари, зидари, армирачи, помоћни радници…
У будућности се очекује све већи дефицит искусних квалификованих радника, пре свега због лоше старосне структуре. На то је недавно упозорио и Горан Весић, министар грађевинарства, када је казао да се очекује велики број инфраструктурних пројеката, што значи да ће Србији бити потребан велики број радника, то јест да ће држава морати да увози радну снагу. Министар је подсетио и да Србија само у грађевинарству има око трећину стране радне снаге.
У Удружењу за грађевинску индустрију при Привредној комори Србије подсећају да је недостатак квалификоване радне снаге у грађевинској индустрији константан више година уназад. Ивана Вулетић, секретар удружења, подсећа да је, упркос статистичким показатељима који из године у годину бележе пораст просечне зараде у грађевинарству, смањен број заинтересованих за упис у грађевинске школе.
– С обзиром на инвестициони циклус који је најављен и бројне инфраструктурне објекте који треба да буду изграђени у наредном периоду, очекује се и отварање нових радних места у грађевини. Недавно усвојен Закон о запошљавању странаца требало би да олакша запошљавање иностраних радника с обзиром на то да је предвиђено да се читава процедура пријаве радника спроводи онлајн, чиме ће се поступак запошљавања и прибављања радних дозвола знатно убрзати.
Надамо се да ће и најављена либерализација тржишта рада у оквиру иницијативе „Отворени Балкан” отворити могућности за лакше упошљавање недостајуће радне снаге у грађевинарству – истиче Вулетићева, подсећајући да реномиране светске консултантске куће, у својим освртима на грађевинску индустрију у 2024, наводе да недостатак радне снаге услед мањка квалификованих радника и нефлексибилног тржишта рада представља умерени ризик за несметани раст грађевинске индустрије у средњорочној будућности у Европи.
Да ли нашој земљи „прети” масовна навала страних радника?
Љубомир Маџар, професор Економског факултета у пензији, сматра да Србија не би запошљавала странце да јој они нису потребни, будући да домаћи радници не могу да задовоље потребе овдашњег тржишта рада.
– Радници се селе и запошљавају у другим државама, и то је резултат институционалних промена које омогућују већу мобилност. Док је била „гвоздена завеса” није се могло прећи на другу страну. Сада је свет либералнији, нема тога, и већа је мобилност радне снаге, па је природно да радници иду тамо где ће више зарадити. То је важно са становишта светске привреде, јер није добро да неки радник у некој неразвијеној земљи производи вредност од 100 јединица, а у другој развијенијој, еманципованијој земљи ствара вредност од 200 јединица – истиче проф. Маџар.
Да квалификовани радници, али и они неквалификовани, одлазе у друге земље да раде јер су тамо боље плаћени, потврђује и економиста Милан Р. Ковачевић.
– Наш проблем је што немамо природни прираштај становништва, па ће нам зато на дуже време бити потребан увоз радне снаге. А они страни радници који долазе овде долазе оданде где су мање плаћени. Због тога сматрам и да „Отворени Балкан” неће уродити плодом јер ће и Албанци и Македонци радије отићи на запад него код нас, јер и они тамо могу више да зараде – наводи Ковачевић.
Проблем зарада јесте велики, додаје он, и то је један од разлога што радници одлазе из земље, али ипак, те плате се не могу повећати више од онога што привреда може да поднесе.
– Ако постоји притисак у том погледу, онда ће на крају наши послодавци тражити радије раднике из Бангладеша да им раде него неког домаћег. Ипак, није решење само у увозу радника. Нама је више него потребна некаква институција која би правила планове унапред. Србија тренутно нема довољно испланирано и усклађено образовање са потребама тржишта рада – објашњава Милан Р. Ковачевић.
