Хрватска операција „Олуја“ из августа 1995. је била предмет бројних истрага, а највише наде преживели српски живаљ полагао је у процес против тројице хрватских генерала у Хагу. У први мах се чинило да је правда задовољена, али Крајина је опет „пала“ када им је, тесном већином, изречена ослобађајућа пресуда због промјене става судија о „правилу 200 метара“.
За злочине у „Олуји“ судило се и тројици хрватских генерала пред Хашким трибуналом. Иван Чермак је, као трећеоптужени, ослобођен у првостепеном поступку у априлу 2011, док су Анте Готовина и Младен Маркач осуђени на вишегодишње казне затвора услед удруженог злочиначког подухвата, али је пресуда, тесном већином, односно са три на према два, поништена већ у мају 2012, после жалбеног поступка те су они ослобођени.
А о томе како је процес текао од почетка за „Глас“ сведочи Саво Штрбац који је од оснивања на челу Документационо-информативног центра „Веритас“ и који је у време „Олује“ био секретар Владе Републике Српске Крајине (РСК).
Управо је „Веритас“ одиграо главну улогу, односно доставио бројне доказе о страдању Срба тужилаштву у Хагу.
Једном су истражиоцима за седам дана обезбедили 120 сведока који су причали управо о неселективном гранатирању и фамозном правилу од 200 метара којем је, подсећа, сведочио и сам тог 4. априла у Книну.
– Хрвати су ме оптуживали да сам ја написао оптужницу, а Карла дел Понте потписала. Обимна истрага је претходила подизању оптужнице према којој су за „Олују“ били оптужени Маркач, Чермак и Готовина. Речено је да би био оптужен и Фрањо Туђман, али је умро у међуврему, а мртвима се не суди – рекао је Штрбац.
Првостепеном пресудом Готовина је осуђен на 24, Маркач на 18 година затвора, а за српски народ, посебно прогнане Крајишнике, важна је тада била дефиниција која је прихваћена, а то је да су чланови удруженог злочиначког подухвата као што је гласило у оптужници.
– У Хрватској је то био као смак света, јер је за њих акција „Олуја“ основ ове државе. Најсветлија и најбистрија битка на којој све почива. Али, када су они осуђени, уследила је жалба на пресуду и жестока, жестока офанзива. Много новца су уложили у одбрану, јер су знали да би потврда првостепене пресуде била лоша по Хрватску. Да пада у воду све на чему су је градили – рекао је Штрбац.
Тако су платили и лобистичку канадско-америчко-великобританску групу која је од Хага затражила да их призна у својству пријатеља суда, а доставили су поглед на пресуду. Највише им је сметало правило од 200 метара на којем је и била заснована, односно да су гранатирана места, удаљена више од 200 метара од легитимног циља, била доказ о противзаконитом артиљеријском нападу.
– То правило је нападнуто с више страна. Жалбени суд којим је председавао Теодор Мерон, који је уједно био и председник суда и имао америчко и израелско држављанство, је натполовичном већином одбио захтев да им се призна статус пријатеља суда, али су уважили став о правилу 200 метара. Због тога су поништили пресуду претресног већа и ослободили хрватске генерале у мају 2012, заузевши став да то правило није нигде прописано, да је то произвољна оцена претресног већа – подсетио је Штрбац.
У њему су троје судија, а у жалбеном поступку их има пет. И у истом су рангу.
– Ништа друго нису испитивали ни оспоравали већ само о правилу од 200 метара. Све и да није било прописано, очекивали смо да ће их осудити и по другим тачкама, а било их је колико хоћете. Али не, само су рекли да није у реду то правило и ослободили их – рекао је Штрбац и додао да су Хрвати све до те другостепене пресуде отезали и са ексхумацијама посмртних остатака са шибенског, задарског и других гробаља.
Многи су рекли да је таква пресуда срамотна. Од пет судија у другостепеном поступку, двојица су гласала против и били су „за“ да се потврди пресуда, али су их тројица надгласали.
– Они који су били за првостепену пресуду рекли су да нема ни „п“ од правде у ослобађајућој пресуди. Никада нисам прочитао да су се колеге противиле ставу већине на тај начин, а међу том тројицом је био и Мехмет Кинеј који је већ био остарео и болестан. Полако се губио и није знао ни да погоди у своју канцеларију па су га службеници водали. Харкоф је рекао да је колега Кинеј стално тврдио да ће гласати да се потврди првостепена пресуда те да их је изненадило да је гласао да се ослободе генерали, наводећи да је на њега у задњи час додатни притисак извршио управо Теодор Мерон, председник суда и председник жалбеног већа да гласа против свог уверења. И тако је та проблематична пресуда изгласана са три на према два. И Хрвати то славе и дан-данас говорећи да им је Хаг очистио сву прљавштину из „Олује“ из те наводно најчистије битке, а она је и даље мутна да мутнија не може да буде. Да је Кинеј гласао како је говорио, данас би имали потпуно другачију ситуацију – рекао је Штрбац.
О свему је, како је подсетио, причао и 2013. године у УН-у и нагласио да је и тада рекао да је велика штета што није остало правило од 200 метара као преседан.
– Било би мање крвавих ратова и више би се водило рачуна о цивилима и о заштићеним категоријама, кућама. Да је остало на снази мислим да данас не бисмо имали ни Газу ни Украјину у овом облику – истакао је Штрбац.
Међународни суд правде је 2015. године операцију „Олуја“ оквалификовао као етничко чишћење, али не и као геноцид, мада експерти тврде да је имала све карактеристике. Рок за жалбу је истекао крајем фебруара ове године, а иако је „Веритас“ лани покренуо иницијативу да се покрене ревизија, ништа се није десило.
Током „Олује“ је убијено или нестало око 2.000 Срба, а 220.000 протерано из РСК. Било је то највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата, чије су жртве биле 65 одсто цивили и то углавном старијег животног доба.
„По мирису смо их тражили“
„Ја нисам била у колони, остала сам после колоне. Сви су ме питали зашто ниси бежала као и остали? Чула сам од људи са којима сам радила да је напето, да ће напасти. Ипак, мислила сам да ће то бити даље од Книна“. То су речи једног сведока страдања српског живља током операције „Олуја“ који је инсистирао на анонимности.
– После гранатирања сам била у склоништу, а потом са колегама. Наредни дани су били мучни. Никада нисам видела убиство, али јесам много, много убијених. Ужасне злочине. Те слике нећу заборавити. Гледала сам их како краду, пале… Некада су били војници, полицајци, некад цивили. Имали су за све правдање. Моја жеља је била да помогнемо преживелима. Најгоре би било када нађемо неког, запишемо да је преживео, а после неколико дана га нађемо мртвог. Прве сцене убијених сам јако тешко подносила, било је лето, тела су се брзо распадала и то су неописиве сцене, и тај мирис никада не изађе из ноздрва. По мирису смо их и тражили. Ишла сам путевима којима су отишле колоне. Заостали трактори, аутомобили, одећа, одбачене ствари, покоја играчка,…Остао је само траг од тог паничног бега – испричао је наш саговорник.
