Многи се питају: Ако Те има, Господе, зашто се кријеш? Колико би проблема – моралних, политичких и било којих других било решено, ако би за свако знао за Бога и Чије би присуство било сасвим очигледно. Тада нико не би чинио ни најмање грехе, сви би се плашили казне. Човек више не би имао своју слободу. Вера се, међутим, разликује од таквог знања по томе што се нико не лишава слободе, јер се човеку оставља избор – да је прихвати или не. Зато Бог жели нашу веру, поверење у Њега, остављајући нам могућност и да не верујемо и да Га одбацимо, јер слобода је, колико год била пожељна, ипак опасан, тежак и одговоран дар…
Заиста је тешко видети, чути, осетити Божје присуство у свом животу. Понекад се чини да се Бог потпуно одвратио од човека и не предузима никакве кораке према њему. Због чега се то догађа? Да ли би било лакше да се Бог не скрива и да нема вечних нагађања људи, који покушавају да поверују у Њега и разумеју Његову вољу.
Затамњена чаша вере
„На овом свету можете веровати или не; на оном не постоји више вера, већ знање. Верници су „тамо“ уверени да нису узалуд веровали, а неверници – да су узалуд одбацивали веру. На крају крајева, тако је и написано: „А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих.“ (Јевр. 11: 1). „Тамо“, у другом животу, невидљиво ће постати видљиво, чак и слепима.
Многи се питају: „Зашто само тамо, зашто не и овде.“ „Ако Те има, Господе, зашто се кријеш? „ Колико би проблема – моралних, политичких и било којих других било решено, ако би за све, без изузетка, присуство праведног Судије у свачијој близини било очигледно као и присуство било које друге особе. Чак је тешко замислити какав би идеалан поредак владао у људском свету да је уместо вере имамо – знање. „Сада“, пише апостол Павле, „јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице…“ (1. Кор. 13:12). Кроз огледало не можемо да видимо. Зашто га Господ не учини транспарентним?! Јасно је да није хтео да знамо за Њега. На крају крајева, ђаво не жели да нам буде познат, веома је заинтересован да људи мисле да он не постоји. И то је логично. Радити гадне ствари много је погодније инкогнито. Бог, напротив, жели добро и спасење свима, али каже да су спасење и добро само у Њему. „Нека се не збуњује срце ваше, вјерујте у Бога, и у мене вјерујте….“ (Јован 14:1). „Тражите Ме, и оживећете“ (Амос 4: 5). Али зашто веровати и тражити кад се може знати и видети?! Како би леп, сигуран и праведан живот човечанства постао да је Божје присуство видљиво и опипљиво до те мере да искључује сваку сумњу.
Диктатура егзактног знања
Али ипак, наш живот не би постао лепши и не би било места за искрено добро у овом свету! Чак и оно што називамо добрим, изгубило би право да се назива добрим, ако поуздано знање замени веру.
Да бих то илустровао, понекад питам децу у школи у којој предајем следеће питање: „Наведи пример неког доброг дела“. Деца обично причају како су нешто поделили са неким, некоме помогли… Али, замислите да неко дете није хтело то да уради, па му је неко старији због тога запретио: „Ако не поделиш, казнићу те!“ Наравно, тек тада ће то да учини. Да ли би такав чин био – добро дело? Чак и најмања деца кроз смех кажу: „Не, наравно да не.“ Кажем им: „Али чин је исти. И резултат је исти!“ „Не!“ – смеју се деца. „Уплашио се, па је неком учинио добро.“ Тако би било и са нашим добрим делима кад би смо чврсто знали да је Онај, Који је рекао „Не кради, не сведочи лажно, не завиди, не суди“ увек ту, све посматра и одмах кажњава непослушне. Ниједан тоталитарни режим не може учинити живот неподношљивијим. Чак и кад би једног дана „из безбедносних разлога“ свуда биле инсталиране камере за видео надзор, да сви могу да добију потпуне информације о нама, где, када, с ким смо били, шта смо радили и шта смо говорили, то не би било тако страшно. На крају крајева, ниједна камера неће продрети у душу. Ако не могу слободно да говорим, могу бар слободно да мислим и осећам! Али, ако би сви ЗНАЛИ за Бога, онда би СВЕ било под КОНТРОЛОМ: и мисли и осећања. А чињеница да је контролор добар и праведан, не би много олакшало ситуацију. Увек је ту, све посматра и одмах кажњава непослушне.
„Слобода“ без вере
Наравно, ако би се то догодило, нико не би чинио било какве, чак и најмање грехе. Али ако би неко и сасвим ненамерно погрешио, плашио би се од неизбежне казне. Журно би молио за опроштај, али не из покајања, већ из страха од одмазде. Да ли би тада живот би био добар? Апсолутно благостање, али и апсолутни страх. Потпуно одсуство проблема и још потпунији недостатак слободе.
„Али“, приговориће ми многи, „ви, верници, управо живите на овај начин. Знате да сте ‘под сталном контролом’ и на томе градите своје понашање“. Не, није у томе ствар! Ми не знамо, ми – верујемо. Вера се разликује од знања по томе што се нико не лишава слободе. А знање – лишава. Вера која се отвара човеку оставља му избор – да је прихвати или не. Знање, међутим, не оставља такву могућност. Да знамо, не би било питања: „шта изабрати“, јер је све јасно и очигледно. Зато Бог жели нашу веру, поверење у Њега, остављајући нам могућност и да не верујемо и да Га одбацимо. Слобода је опасан, тежак и одговоран дар, али ако не постоји, неће бити човека. „Тамо“, у животу наредног века, више неће бити вере већ знања, јер овде сазревамо и формирамо се. Овде је рад и дело, а тамо – „круна истине“…
Неочекивани састанак
Наравно, истинска вера није заснована на одређеним аргументима, већ на духовном искуству, на осећају Божанског присуства. Понекад је тај осећај толико јак, да можемо рећи да је Господ опипљивији и од онога што видимо, чујемо и осећамо. Овако је псалмиста Давид доживео Божју близину, за коју је рекао: „Свагда видим пред собом Господа: Он ми је с десне стране да не посрнем.“ (Псалам 15: 8). Али чак и када осетимо присуство Господа, не можемо увек бити сигурни да ли је то Његово присуство. Тако је лако узети Бога за своју фантазију, чисто психолошку инспирацију… све што се на језику Цркве назива „заблудом“. Митрополит сурошки Антоније испричао је како му се обратила жена која је изгубила осећај присуства Бога у њеном животу, који је никада раније није напустио. Плашила се да се осећај Божје близине неће вратити, али још више – од посете које нема везе са Богом. „Боље да уопште и не осетите ништа од тога!“ – одговорио је Митрополит Антоније. Веома искрен и трезвен приступ.
Нема потребе тражити узвишено искуство. Уздајмо се у Господа у свему. Он Сам зна када неког да посети, у чему и како да открије Своје присуство. Чини се да је још увек познат један образац. Бог се најчешће неочекивано манифестује човеку, сваки сусрет са Њим се дешава на Његову иницијативу и под таквим околностима које ми не можемо ни да замислимо. Неприкладно је да Га пожурујемо и показујемо нестрпљење. Две хиљаде година дуго искуство Цркве говори нам како да обрађујемо тло нашег срца, како би било у стању да одговори на Божји глас и да га не помеша са било којим другим гласом. „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се.“ (Матеј 7: 7,8). А чињеница да је понекад потребно дуго времена да се куца, нека то не охлади веру. Онај који је обећао да ће отворити, одржаће своју реч.
Једна од првих књига о вери коју сам случајно прочитао била је књига архимандрита Софронија Сахарова – „Старац Силуан“. Прочитавши већ само почетак, више се нисам могао отргнути од ње, а кад сам завршио с читањем, нисам сумњао: истина је у Христу и у Његовој Цркви. Нека почетак ове књиге буде завршетак приче о привидној заборављености човека од Бога:
Био је један човек на земљи, човек огромне храбрости, звао се Симеон. Дуго се молио уз неконтролисани плач: „Смилуј ми се“; али га Бог није послушао. Прошло је много месеци такве молитве, а снага његове душе је била на измаку; дошао је до очаја и узвикнуо: „Немилосрдан си!“ И тада, исцрпљен од безнађа, одједном је на тренутак угледао живог Христа: ватра му је испунила срце и цело тело таквом снагом, и да је визија потрајала још један тренутак, умро би. После тога никада није могао заборавити неизрециво кротак, бескрајно пун љубави, радостан, несхватљив свет испуњен погледом Христа, и наредних дугих година свог живота неуморно је сведочио да је Бог Љубав, Љубав неизмерна и несхватљива.
Протојереј Игор Гагарин
