Пре издавања Миланског едикта, хришћани су се суочавали са сталним прогонима и репресијом у Римском царству. Ови прогони су кулминирали током владавине цара Диоклецијана крајем 3. и почетком 4. века.
Диоклецијан је издао низ декрета познатих као „Велика прогонства“, која су била усмерена против хришћана, а циљ им је био да се елиминише хришћанство из царства.
Ситуација се променила доласком Цара Константина и Лицинија
Међутим, ситуација се променила након што су Константин Велики и Лициније постали цареви. Константин је дошао на власт 306. године, док је Лициније постао цар 308. године. Обојица су схватили да је политика прогонства против хришћана неодржива и да би политика толеранције могла да допринесе стабилности царства.
У том контексту, 313. године су Константин и Лициније саставили „Милански едикт“.
Овај едикт је гарантовао слободу вероисповести за хришћане, омогућавајући им да слободно практикују своју веру без страха од прогона.
Ово је био прекретнички тренутак у историји хришћанства, јер је означио крај дуготрајних прогона и прелазак ка толеранцији и признавању хришћанства као легитимне религије у Римском царству.
„Милански едикт“ је имао широк утицај на развој хришћанства и Римског царства. Он је означио почетак процеса хришћанске трансформације царства, што ће имати дугорочне последице за политичку, културну и верску историју Европе.
Битка код Милвијског моста као прекретница
Битка код Милвијског моста, која се одиграла 312. године између Константина и ривала Максенција, сматра се кључним догађајем који је утицао на Константинову подршку хришћанству. Према традицији, Константин је доживео визију крста са натписом „У овом знаку ћеш победити“ (овим побеђуј) пре битке. Након победе, Константин је усвојио крст као свој лични симбол.
Равноапостолни св. Цар Константин
Свети Цар Константин је пред сам крај свог живота примио Свету Тајну Крштења, а у православној Цркви је смештен у ред равноапостолних због свих заслуга.
Наша Света Црква слави Свете цара Константина и Царицу Јелену 3. јуна по новом, а 21. маја по старом календару. Овим светитељима посвећен је велики број храмова у нашој Цркви.
Поменућемо – Вождовачку цркву у Београду, цркву Светог Цара Константина и Царице Јелене у Великом Трновцу која је пред две године уочи славе оскрнављена од стране албанских екстремиста,
црква на Љубишу, на Сељашници код Пријепоља, у Коретишту код Гњилана, у Ивањици, у Стекеровцима код Гламоча, у Томини код Санског Моста…
Према народном предању, које је записано у 17. веку, манастир Тврдош су подигли византијски цар Константин и његова мајка – света царица Јелена, у четвртом веку. Дан посвећен св. цару Константину и царици Јелени се, као градска слава, посебно свечано прославља у Нишу – граду где је и рођен овај многозаслужни утемељивач хришћанства. Као еснафску славу овај празник прослављају кујунџије и железничари.
Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у Цркви Светих Апостола у Цариграду. И данас, после толико година, свети Равноапостолни цар, живи бесконачним животом у вечном Царству Христовом, помажући многима који ишту од њега и Јединога Бога помоћ и исцељење.
