Многи постављају питања: „Зашто је пут у Царство небеско тако тежак и „Зашто хришћани морају да носе тако тешке крстове”. Хришћанин увек треба да одговори да је то по вољи Божијој. Бог наш је мудар и човекољубиви; Он зна шта треба да ради са нама. Ако заиста желимо да будемо прави ученици Исуса Христа, односно кротки, послушни и предани Господу, предајмо себе и сав свој живот Богу нашем. Треба истаћи неколико јасних и разумних разлога зашто је пут у Царство Небеско тако тежак, и зашто не можемо да избегнемо овај пут ако желимо да се спасемо.
1. Царство Небеско је највеће блаженство, највећа слава и част, и најнеисцрпније богатство; дакле, ако стицање и најмањег земаљског богатства захтева много труда и пажње, како бисмо онда могли стећи неописиво богатство без труда?
2. Царство Небеско је награда, и то највреднија; а где се добија награда без труда? Дакле, ако треба да се трудимо и бирамо неку земаљску и пролазну награду, колико више треба да се трудимо да освојимо вечну награду?
3. Треба да носимо своје крстове, јер желимо да се називамо хришћанима, да будемо ученици и следбеници Исуса Христа и да учествујемо у Његовој слави. Какав је Учитељ, такви би требало да буду и поданици, ученици и следбеници. Исус Христос је стекао своју славу кроз страдање; сходно томе и ми можемо ући у ту славу само путем страдања.
4. Сви носе своје крстове и сви страдају. Ношење крста није типично само за хришћане. Не! Крст носе и нехришћани или они који не верују. Разлика је у томе што првима (хришћанима) крст служи као лек и средство за стицање Царства Небеског, док је осталима средство мучења и казне. Временом, међу првима, ношење крста постаје лакше и радосније, да би се на крају претворило у ношење венца славе; а другима постаје све теже и мукотрпније, да би се на крају сви крстови света претворили у једно велико и неподношљиво бреме, које ће притискати њихове главе и под којим ће вечно страдати. Зашто је то тако? Јер, једни носе крст са вером и оданошћу Богу, а други гунђају и хуле на Бога. Дакле, хришћани не само да не треба да избегавају крстове, нити да гунђају против њих, већ напротив, треба да захвале Исусу Христу што их је послао и да захваљују дању и ноћу што им је омогућио да буду убројани међу Његове крсташе. Јер да Христос није пострадао за свет, нико од нас никада не би ушао у Царство небеско, ма колико страдања и мука поднео; јер би тада страдали као осуђени и одбачени преступници воље Божије, без наде и утехе. Слично, ако страдамо, страдамо за спасење, за искупљење, са надом и утехом да ћемо добити награду.
О, милостиви Господе, како је велика љубав Твоја према нама! О, Исусе Христе, како су велика дела Твоја! Ти и зло у свету усмераваш на нашу корист и спасење. Хришћани, и сама захвалност Исусу Христу обавезује вас да Га следите. Исус Христос је дошао на земљу ради вас и испио чашу страдања; хоћете ли одбити да прогутате једну горку кап, Њега ради?
Свети Инокентије Московски
