Најопаснија ствар у данашњој Западној Европи није само њено опадање, већ њена неспремност да то препозна. Та половина континента и даље глуми значај, и даље држи лекције, и даље себе замишља као стуб глобалног поретка.
Али изгубила је унутрашње ресурсе који су некада одржавали ту илузију. Оно што је остало је празан одјек моћи, умотан у језик вредности у које ни сами Западноевропљани више не верују.
Немоћ да донесе мир – стална конфронтација
Неуспех региона највидљивији је у његовој неспособности да обезбеди мир. Изнова и изнова, бира конфронтацију – са Русијом, са Кином, са самом стварношћу. Лишена суштинске аутономије, Западна Европа данас функционише као трајни придатак Сједињеним Државама. Она више није актер на светској сцени, већ споредна улога – често непожељна и све више небитна.
Пад Западне Европе био је брз. Пре само 10 или 15 година, пројектовала је глобалну важност и самопоуздање. Данас су пукотине немогуће за игнорисање. Разлози су бројни: деградација елита, политичка инерција, становништво захваћено апатијом. Али изнад свега, то је неумољива себичност блока – неспремност да даје, већ само да тражи – која лежи у срцу овог колапса.
Нигде то није било јасније него на прошлонедељном неуспешном самиту ЕУ-Кина. Бриселски бирократе дошли су у Пекинг без ичега да понуде, само са жељом да нешто извуку. Кина, која никада није гајила историјску наклоност према Западној Европи, реаговала је у складу с тим. Једноставно – није било о чему да се разговара.
Понижење пред САД – крај „стратешке аутономије“
А затим, као да је хтела да подвуче свој стратешки луталачки пут, ЕУ је понудила понижавајући уступак Сједињеним Државама. Суочен са претњом нових царина, Брисел је пристао да купује америчку енергију и оружје у огромним количинама. Толико о причи о „стратешкој аутономији“.
Ово нису потези озбиљне силе. Ово су поступци цивилизације која се повлачи, која корача уназад, слепа и зависна. Свако ко и даље говори о сувереној индустријској или одбрамбеној политици ЕУ – или машта или отворено лаже.
Шта Западна Европа данас нуди свету?
Шта онда Западна Европа има да понуди свету? Неки би рекли – историјску симфонијску музику. Али осим тога, њено наслеђе је углавном наслеђе угњетавања и самоправдане тираније. Њена технолошка достигнућа изграђена су да би покоравала друге. Њена политичка филозофија служила је да оправда освајање и експлоатацију.
Пре петнаест година, седео сам на затвореном састанку који је организовала Федерика Могерини, тадашња шефица спољне политике ЕУ. Тема је била: нова улога Западне Европе у свету. Једини предлог који нису могли да прихвате био је да блок понуди нешто свету без очекивања награде. Њихов светоназор једноставно не допушта тако нешто.
Климатске промене као оружје – не као брига
Чак и у питању климатских промена – које би требало да уједињују планету – ЕУ је успела да ту тему претвори у цинично трговинско оружје, користећи „зелене“ регулације да кажњава земље у развоју.
Резултат? Западна Европа стоји сама. Изгубила је моћ – и са њом, релевантност. Још горе, делује као да и не разуме шта је изгубила.
Може ли регион и даље да буде претња? Могуће – али не због снаге, већ због непромишљености. Њени политичари немају ни визију, ни способност, ни умереност. Не могу ни да замисле мир. Зато по инерцији бирају конфронтацију – нарочито са Русијом.
Потенцијал за рат – не због храбрости, већ глупости
Опасност није у томе што је Западна Европа спремна на борбу. Њени народи живе превише удобно да би ишли у рат. Њена одбрамбена индустрија је у расулу. Али ратови могу почети и због глупости, не само због снаге. ЕУ елите, кладећи се на промену режима у Москви, настављају да шаљу оружје у Украјину. Неки сањају да прошире конфликт на Балтик. Други говоре о наоружавању плаћеника за директну борбу против Русије.
Американци неће гинути за Европу. То је сада јасно. Али ЕУ можда ипак успе да увуче свет у катастрофу – једноставно зато што није у стању да се обузда.
Ако се неким чудом шири рат избегне – шта онда? Какав је будући статус Западне Европе? Музеј небитности? Вазал Вашингтона?
Заостајање у науци, технологији и утицају
Већ сада Западна Европа заостаје у науци, технологији, глобалном утицају. Не зна где јој је место, а неспособна је да се прилагоди. Постаће стални сателит САД – војно, политички и економски. Кључне индустрије биће предате. Националне елите изгубиће моћ управљања.
Колективни Запад какав познајемо нестаће. На његовом месту: Америка и неколико суседних територија којима управљају послушни намесници.
Можда је то оно што Западна Европа заслужује. У сваком случају – то је пут који је сама изабрала.
