Aко од Храма Светог Саве прошетате до Југословенског драмског позоришта, па се онда, примера ради, запутите и до Куће краља Петра I Карађорђевића на Сењаку, све су прилике да сте на овом свом путу видели низ историјских знаменитости Београда.
Али нису у питању само зграде. Наиме, на овој рути вероватно ћете „сусрести” и најмање четири посебна, времешна Београђанина – стабла која због своје ботаничке изврсности уживају посебну заштиту.
Гинко код Тиршове и храст на Цветном тргу
Први је гинко у парку код Тиршове, где се налази и метеоролошка станица Републичког хидрометеоролошког завода. Затим бисте видели и вероватно најпознатије дрво у Београду – горостасни храст на Цветном тргу. У дворишту куће краља Петра су заштићени гинко и магнолија.
„Према ажурираном пресеку, главни град Србије има деветнаест тзв. споменика природе”, каже Јасна Трифуновић из Јавног комуналног предузећа Зеленило-Београд у разговору са порталом Клима101.
Магнолије и тисе
„Међутим, у Ботићевој се налази споменик природе који чине две магнолије, док су у порти Саборне цркве две заштићене тисе. С обзиром на то да постоји неколико споменика природе са више од једног стабла, долазимо до бројке од укупно двадесет осам заштићених стабала.”
Од баште ресторана „Трандафиловић” у Макензијевој улици, преко Јозића колибе у Обреновцу па све до приватних дворишта – споменици природе раштркани су широм наше престонице на свакидашњим, али и мање свакидашњим местима.
Врсте заштићених стабала у Београду су разнолике
Врсте заштићених стабала у Београду су разнолике – имамо кавкаске птерокарије, европску букву, дивљи кестен, па чак и чокоте винове лозе.
Поред информативних табли испред самих биљака и дрвећа – а које су ту да нас упознају са њиховим карактеристикама и значајем – статус споменика природе стаблима доноси и опипљиве користи: већу и бољу „животну” подршку.
Како нашу престоницу у будућности очекују неповољнији временски услови – укључујући суровије суше, чешће топлотне таласе и обилније падавине – то би могло да буде од пресудне важности за опстанак ових знаменитих стабала која су, према речима Јасне Трифуновић, већ данас на удару климатских промена.
Суше и олује су велики проблем за заштићено дрвеће
Заштићено дрвеће у Београду угрожавају суше, олује, али им могу запретити и штеточине
„Од 2012. кренуле су велике суше у току лета”, каже Јасна Трифуновић из Зеленила. „Тада је мечја леска на Калемегдану почела све више физиолошки да слаби.”
Мечја леска је иначе високо листопадно дрво које можете запазити у парковима широм Србије, а позната је и под именима дивља леска или дивљи лешник.
Две године касније, тачније 2014, уследиле су јаке кише и дуготрајни топлотни таласи, након чега је примећено лагано сушење код још више дрвећа на јавним зеленим површинама.
Ово – нажалост – није заобишло ни заштићена стабла.
Погођене су биле две тисе у дворишту Саборне цркве
Како прича Јасна Трифуновић, погођене су биле и две тисе у дворишту Саборне цркве.
„Али имамо срећу да човек који одржава зеленило у порти врло често залије и ова два стабла.”
Његови напори иду здружени, руку под руку, са негом самог Зеленила у чијој је заправо надлежности већина споменика природе у Београду.
Две тисе у Саборној цркви
„Те две тисе у Саборној цркви су доста старе и вредне”, каже Трифуновић. „Пошто се неке њихове гране суше, спроводимо одређене мере опоравка: уклањамо суве делове, прихрањујемо стабла, ђубримо корен, прскамо против болести и штеточина…”
Труд за очувањем уродио је плодом па су, како наглашава Трифуновић, тисе у Саборној цркви и даље веома виталне упркос томе што њихова процењена старост иде преко сто година.
И сама Саборна црква представља битан споменик у нашем граду – додуше, културе. А споменици природе у њеном дворишту, мушко и женско стабло тисе, расту симетрично, лево и десно од главног западног улаза.
Два стабла тисе својим изгледом оплемењују простор испред Саборне цркве
Изузетан хабитус, импозантне дендрометријске вредности и старост преко једног века, овим четинарима дају посебну вредност, посебно због тога што се налазе у условима урбане средине.
Др Милка Главендекић, професорка на Шумарском факултету у Београду, потцртава да се опасности за наше дрвеће не крију само у загревању и његовим директним последицама на климу, већ је некада неопходно да загребемо испод површине.
Некада је потребно загребати испод површине
Тако ћемо спознати да је дошло до намножавања одређених штеточина које изазивају сушење стабала. Упркос томе што неки од њих јесу аутохтоне врсте код нас, у загрејанијој Србији има их више него раније.
„У тим ситуацијама неопходна је интегрална заштита”, истиче Главендекић, „у оквиру које се третману хемијским препаратима прибегава тек када се исцрпе сва остала могућа решења међу којима је и уклањање сувих делова дрвећа.”
Инсекти који доприносе сушењу дрвећа
Радећи на истраживањима од Суботице до Бујановца, проф. Милка Главендекић проналазила је у постављеним феромонским клопкама, које наликују на вертикални низ левака, стрижибубе које су вектор патогене нематоде, поткорњаке, мале борове красце и друге инсекте који су, како прича, са њима повезани односима исхране.
У урбаним просторима посебно је у последњих десет година висока популација липиног красца. Сви ови инсекти доприносе сушењу дрвећа.
Зашто се суши дрвеће широм Србије?
„У Београду, конкретно код хотела Југославија, густина популације ових штеточина (инсеката који угрожавају дрвеће) већа је него у шуми на Дивчибарима која се већ годинама суши”, упозорава Главендекић.
Према мишљењу проф. Милке Главендекић, за стабла старија од шездесет година као што су поменуте тисе сваке године потребан је визуелни преглед здравственог стања.
„Код неких стручњака је уврежено мишљење да је животни век дрвећа у градовима око шездесет година. Међутим, ја се апсолутно не слажем са тим: стара и вредна стабла не треба препустити зубу времена, већ стручњаци и јавност треба да схвате њихову вредност и да очувају њихову дуговечност” рекла је др Милка Главендекић, професорка на Шумарском факултету у Београду.
Потребан је редован преглед дрвећа
То подразумева да компетентно стручно и обучено лице са познавањем мера заштите и неговања дрвећа (арбористике) изађе на терен и да, визуелним прегледом, утврди његово здравствено стање. Уколико је неопходно, приступа се прегледу помоћу инструмената.
Наравно, док неке патогене и обољења може да препозна на лицу места, поједини повлаче лабораторијске анализе како би се детерминисали до нивоа врсте.
Резултат таквог рада је свакако одговарајаћа терапија – ако је она потребна.
Стара и вредна стабла не треба препустити зубу времена
„Код неких стручњака је уврежено мишљење да је животни век дрвећа у градовима око шездесет година”, наводи проф. Главендекић, „међутим, ја се апсолутно не слажем са тим: стара и вредна стабла не треба препустити зубу времена, већ стручњаци и јавност треба да схвате њихову вредност и да очувају њихову дуговечност.”
То нам потврђује и Дебела Мери. Некада надимак куварице, а сада име најстаријег становника Берлина, древног стабла храста смештеног у шуми Тегел. Са процењеном старошћу између 800 и 900 година, ово џиновско дрво високо 26 метара старије је и од самог града који је настао у 13. веку.
Нека заштићена стабла већ су оштећена – пре свега током олуја
Враћамо се поново у Београд. Ту можемо научити да понекад ни снажна жеља за очувањем не може да спаси поједина стабла од удара временских екстрема.
„Годину дана пре катастрофалних поплава 2014, кренуло је да се суши лалино дрво у приватном дворишту на Савском венцу”, присећа се Јасна Трифуновић. „Наредне године, оно није олистало па смо морали да га исечемо.”
У све загрејанијем граду изазов за вегетацију нису само сушнији услови, већ и потпуно супротна појава – обилније кише.
Премда на прву лопту делује контраинтуитивно, климатолози су веома добро упознати са том појавом: топлији ваздух може да понесе више влаге па тако одређена запремина ваздуха на 20 °Ц може задржати двоструко већу количину водене паре него на 10 °Ц.
Непредвидиве олује девастирају стабла
Пораст концентрација влаге у атмосфери представља гориво за екстремне падавине. А непредвидиве, интензивне олује девастирају стабла.
То можемо видети на примеру још једне заштићене тисе – тисе у Ботићевој, близу дворишне капије породице Петовар
, на зеленој површини коју одликују и друге врсте попут јеле и Панчићеве оморике.
Како прича Трифуновић, пре отприлике десет година, током једне управо такве олује вршна грана тисе се одвалила.
„То је нешто што се раније није дешавало”, наводи наша саговорница која је преко двадесет четири године запослена у Зеленилу и брине о заштићеним стаблима.
Хиљаде настрадалих стабала: Да ли смо могли да спасимо дрвеће од олуја?
Када из Ботићеве скренемо десно у Булевар кнеза Александра Карађорђевића, на уличном броју 10а наилазимо на некадашњу кућу Владислава Рибникара, оснивача листа „Политика”, препознатљиву по вајарској скулптури Војина Бакића, „Позив на устанак”.
У дворишту здања, у којем је посебну собу имао и Јосип Броз Тито, живи споменик природе, чемпрес на Дедињу, који је у протеклих седам-осам деценија посведочио историјским превирањима, али је попут оближње тисе био и жртва природних непогода: олује и снеголоми много су га оштетили и дошло је до преламања примарних грана.
Како се бирају споменици природе и која стабла у Београду имају најдужи стаж заштите?
Као што смо навели, у Београду постоји деветнаест споменика природе, односно укупно двадесет осам заштићених стабала.
Али шта њих издваја од осталог дрвећа?
Како објашњава Јасна Трифуновић из Јавног комуналног предузећа Зеленило-Београд, кључ је у њиховој репрезентативности, аутентичности и старости.
„Све креће од нечијег предлога да се одређено природно добро стави под заштиту, а тај предлог могу поднети и приватна лица”, каже она. „Њега треба да прати и елаборат Завода за заштиту природе, а затим следи решење на нивоу града или републике, у зависности од степена заштите.”
Некада је овај процес био знатно једноставнији
Некада је овај процес био знатно једноставнији па су решења могла да доносе и саме општине. Прегледом евиденције – писане још давних дана на писаћој машини – Јасна Трифуновић је утврдила да су три дрвета у Београду заштићена још 1949. године.
То су била стабла магнолије и гинка у дворишту спомен куће краља Петра I Карађорђевића, као и кедра у Толстојевој, а решење је донео Завод за заштиту и научно проучавање природних реткости Народне Републике Србије – претеча актуелног Завода за заштиту природе.
Ова стабла су и данас, седамдесет пет година касније, под заштитом
И ми своју Дебелу Мери за трку имамо – споменици природе као што је храст на Цветном тргу стотинама година уназад „сведоче” развоју града.
У једној од жила куцавица Београда, Улици Краља Милана, поносно стоји стабло уз које је стасавало неколико генерација уназад – храст на Цветном тргу, чија се старост процењује на преко двеста година.
Иако се његова старост не може утврдити са сигурношћу, ово је, према увидима из Зеленила-Београд, вероватно најстарије заштићено дрво у главном граду Србије.
Овај знаменити и дуговечни становник Београда стајао је на истом месту и када су се ту налазиле шуме храста и јасена на почетку деветнаестог века. Стајао је и када је отпочела урбанизација Београда и када је изграђена пијаца.
Стајао је и када је педесетих година прошлог века изграђена прва самопоуслуга у бившој Југославији. Стоји и данас упркос томе што није у природном, већ урбаном, окружењу.
Педесетих година су на Врачару биле шуме храста и јасена
„У том делу Врачара, на почетку деветнаестог века, биле су шуме храста и јасена”, открива Јасна Трифуновић. „Када је отпочела урбанизација, и најпре изградња пијаце, људи су крчили тај простор и секли дрвеће, али храст на данашњем Цветном тргу очито никоме није сметао.”
У међувремену, 1958. године, тик уз њега никла је и прва самопослуга у бившој Југославији по узору на америчке супермаркете. За време реконструкције Цветног трга, 2015. године, о овом дрвету посебно се бринуло – и између осталог, заливан је бусен.
„У питању је аутохтона врста која представља хортикултуралну баштину Београда и велику ботаничку вредност у нашем главном граду”, констатује Трифуновић.
Храстови у шумама и парковима могу да живе и неколико стотина година
„Премда храстови у природном окружењу, односно у парковима и шумама, могу да доживе и неколико стотина година, то није чест случај у амбијенту у којем живи храст на Цветном тргу, а који карактеришу густ саобраћај и високо загађење.”
Без обзира на то, стабло је изузетно витално и за сада се успешно одупире свим негативним утицајима.
У протекла два века овај храст достигао је импресивне димензије. Дрво је високо деветнаест метара, обим стабла износи 4,3 метара, док је распон крошње 27,5 метара.
Најлепши платан у Европи се налази у Београду
У Топчидеру испед Милошевог конака смештено је још једно древно стабло – платан који се сматра једним од највећих и најлепших на нашем континенту. Верује се да је посађен још за време изградње самог конака, давне 1830. године.
Платан је достигао дивовске размере, а према предању, томе је допринело што се налази у бившој кречани.
Дрво је некада било заштићено као појединачно стабло, али је 2015. читав простор Топчидерског парка проглашен за споменик природе, укључујући и сам овај платан чије гране подупиру металне греде.
Несавесни грађани и интереси инвеститора додатне су претње за заштићена, али и сва друга, стабла у Београду.
Дрвеће у Србији је изложено разноврсним ризицима
По свему судећи, у све топлијој Србији дрвеће – не искључујући оно заштићено – изложено је правом коктелу разноврсних ризика.
Споменици природе од својих управљача добијају одговарајућу бригу, успевајући да пренебрегну нарастајуће изазове, који у Београду изложеном инвеститорском урбанизму свакако не долазе искључиво од климатских промена.
„Пре шест-седам година, стабло кедра у Толстојевој доста је ослабило због подизања објекта”, присећа се Јасна Трифуновић из Зеленила.
Стабло које је посадио Јосиф Панчић
„Од власника парцеле добили смо обећање да ће дрво, које је заштићено још средином прошлог века, сачувати и да ће уградити заливни систем, што и јесте урадио. Захваљујући перфорираним цевима које перманентно наводњавају вегетацију у дворишту на тој адреси, али и нашем ђубрењу, кедар се јесте опоравио.”
Смештено у Толстојевој улици 9, ово је само једно у низу стабала богате историје у нашој престоници, а према сведочанству чланова породице Милуновић, кедар је давне 1880. засадио чувени српски ботаничар Јосиф Панчић. Некада се на тој површини налазио виноград са помоћним зградама.
Мада информативне табле и систем образовања јесу подигли свест о потреби да поштујемо природу, судећи по следећем увиду, неопходни су додатни напори на том пољу:
Примери нарушавања градског зеленила
„Обесни и несавесни грађани кидају гране са стабала, нарочито нпр. са тисе у Градском парку у Земуну пошто се она сматра светим дрветом”, образлаже наша саговорница. „Жена која тамо продаје сладолед ми је чак рекла да деца гуле кору дрвета, а родитељи не реагују.”
Нажалост, постоје још драстичнији примери нарушавања парковских површина.
„Пре петнаестак година, испод једне тисе је чак запаљена ватра због чега је изгорео део крошње па смо то морали да исечемо и санирамо.”
Едукација и строжије казне су кључ проблема
Стручњак за заштићена стабла верује да бисмо едукацијом и строжим казнама могли да предупредимо овакве проблеме.
Са друге стране, када дође време за сечу, појединци ће се против тога побунити. Јасна Трифуновић их разуме с обзиром на то да смо сведоци обарања стабала – и када треба и када не треба.
Зграде су постале важније од зелених површина
„Врло често ту инвеститори воде главну реч”, оцењује наша саговорница. „Прописи су такви да са свим потребним папирима стабла на зеленим површинама морају да се уклањају зарад квадрата. Из тог разлога, јасно ми је зашто људе сеча узнемирава.”
Али Јасна Трифуновић апелује на веће поверење у запослене Зеленила.
„Ми се заиста трудимо да очувамо стабло до скоро па апсолутне девастације како би посматрачима било јасно да више ништа нисмо могли да учинимо да га спасимо”, наглашава она. „Илустрације ради, када садимо ново дрвеће у Пионирском парку објашњавамо знатижељним пролазницима како је оно замена за стабла која треба да уклонимо.”
Одговорност почива на јавном комуналном предузећу
На крају крајева, одговорност почива на јавном комуналном предузећу, али делом и на нама. Не само да би требало да верујемо њиховим стручним оценама, већ и да им се придружимо у очувању – или барем да их не ометамо у њиховом послу.
Премда је Београд један од најмање зелених главних градова у Европи, о дрвећу којим располажемо треба да водимо рачуна – надајући се да ће се планови о дуплирању зелених површина једног дана заиста и спровести у дело, као и да ће међу новониклим стаблима наћи и дрвеће које ће будући нараштаји можда заштитити.
Здравље дрвећа процењује се помоћу резистографа и томографа
У утврђивању здравственог стања дрвећа експерти се не ослањају само на визуелне прегледе, знање и вештине, већ у помоћ прискаче и технологија. Ту између осталог спада и резистограф, а проф. Милка Главендекић описује како тај инструмент функционише:
„Резистограф ради на принципу игле која се продире у стабло. На екрану уређаја очитава се запис који наликује на ЕКГ – ово нам говори о томе колико то дрво пружа отпор продирању игле. Стручњаци тумаче резултате и на основу тога одлучују да ли је то стабло здраво, да ли има мање или више трулежи, да ли је безбедно по околину. И доноси се коначан став.”
Поред резистографа, експерти се служе методом тзв. ултразвучне томографије
„По обиму дебла постављају се сензори на отприлике сваких двадесетак центиметара”, открива професорка. „Томограф се повезује са лаптопом. Када се иницира звук ударом специјалног чекића на један од постављених сензора, тај импулс треба да се пренесе до следећег, и тако даље.
О преносу тих сигнала, на компјутеру допијамо испис са различитим бојама које указују на здравље дрвета на месту где се налазе сензори. Дакле, у потпуности се исписује оно што се дешава у самом стаблу, укључујући и инцијалне процесе трулежи невидљиве голим оком.”
Када се користе резистограф и томограф?
Резистограф и томограф се користе искључиво онда када се посумња на присуство трулежи. Дакле, најпре треба извршити визуелни преглед дрвета.
Проф. Главендекић је обуку о коришћењу резистографа и томографа завршила у Немачкој и Хрватској. У сарадњи са Јавним комуналним предузећем Зеленило-Београд и заједно са колегама са Шумарског факултета у Београду и Шумарског факултета у Сарајеву од 2011. до 2019. године, учествовала је у стручним прегледима три копривића у Пионирском парку.
У међувремену, и само Зеленило набавило је резистограф и један запослени обучен је за руковање овим инструментом, напомиње Јасна Трифуновић.
