Упознавање једне земље обухвата различите аспекте, али када је у питању Србија, превасходно се мисли на њен дух, дух њеног народа, природне лепоте и појединце који су је учинили оним што јесте и обележили њену богату историју.
Култура, уметност, традиција и корени повезани су једном неодвојивом нити која представља срж идентитета српског народа, а то је православна вера. Духовни аспекат живота, увек је био круцијална ствар у схватању вредности идентитета српског народа.
Грбови, застава, химна „Боже правде“ настали су управо као одраз духовног аспекта српског народа који је дубоко утемељен у нашу бит и постојање.
Симболика наше заставе
Веровање које је дубоко укорењено у народу истиче да црвена боја на застави Србије представља проливену крв за нашу земљу, плава слободу, чисто небо и вечност којој се тежи, док бела представља мајчино млеко које храни јаку српску децу и ратнике.
Проучаваоци застава (вексиколози) верују да симболика боја није везана за наше конкретно подручје и национално искуство, већ су значења универзална. Они нуде објашњење по коме je плава симбол верности и оданости, а бела чистоте и искрености.
Занимљиво је да постоје две заставе, државна и народна. Српска застава и застава Републике Србије су две различите ствари.
Српска застава
Црвено, плаво, бела тробојка, сматра се симболом српског народа, што значи да обухвата више од државе Србије и често се територије, насељене претежно Србима служе овом заставом.
Република Српска, где су Срби у великој већини у односу на етнички остало становништво користи српску тробојку.
Такође, Црна Гора је користила исту тробојку (мада је већинско становништво у Црној Гори и даље користи) до 2006. Ова застава је застава Краљевине Црне Горе и користила се још давно пре оснивања Југославије.
Државна застава Републике Србије је она са грбом двоглавог орла и круном. Круна представља краљевину, суверенитет. На њеном врху се налази крст који указује да је изнад круне само Бог, а да је носилац круне одабран по Божијој вољи.
Симболика двоглавог орла
Двоглави орао представља јединство небеса и земље, односно Цркве и државе. У средини имамо српски крст и четири ћирилична слова С, односно „оцило“ које се користило као турпија којом се креше кремен како би се створила ватра. Постоје разне теорије одакле је узета и ко је повезао оцила са слоганом „Само Слога Србина Спасава“.
Српске земље су имале разна обележја и пре Светог Саве, попут печата кнеза Стројимира, али она не укључују комбинацију боја, крста и слогана који ми данас користимо. За име Светога Саве се везује српски крст, са четири „С“. Верује се да је дизајн настао по узору на византијска обележја, само што су код њих та слова заправо била бета и представљала слоган династије Палеолог- „Василевс-Василеон-Василуон-Василуондон“ или преведено са грчког на српски „Цар-Царева-Царује-Царевима“.
Сматра се да је Свети Сава први изговорио „Само Слога Србина Спасава“ али да је тек Јован Драгашевић први повезао ову крилатицу за оцила, односно слово „С“.
Двоглави орао је активно кренуо да се користи у средњовековној Србији, као грб краљевине. Његово порекло се опет везује за византијску династију Палеолога. Симболика се тумачи на тај начин да једна глава окренута ка земаљском царству, а друга ка Царству Небеском.
Пошто Србија од пада под Отоманску империју није користила грб са двоглавим орлом, тек 1882. године када је постала краљивина за време династије Обреновића, поново је почела да користи тробојку са двоглавим орлом.
За време нацистичке окупације Србија је користила заставу са двоглавим орлом али без круне, а после тога у времену комунизма и Југославије и сатирања српског идентитета није се користио ни двоглави орао, него само звезда.
Коначно, 2004. године, грб заједно са заставом је промењен, односно враћен у двоглавог орла са крстом Светог Саве и четири „С“, а 2010. се извршава последњи редизајн на застави, где се повећава грб и боје постају жустрије, а детаљи грба упечатљивији.
Химна „Боже Правде“
Химна Републике Србије, „Боже Правде“ посебно истиче важност идентитета нашег народа који се најбоље осликава кроз веру у Бога, љубав међу браћом и љубав према својој отаџбини.
Текст наше химне, написао је Јован Ђођевић 1872. године, на музику Даворина Јенка. Прихваћена је као званична химна Србије 8. новембра 2006. године.
