Рођен око 1610. године у околини Шибеника, Вук Мандушић остаје упамћен као српски ускочки војвода који је оставио неизбрисив траг у историји. Након погибије Григорија Суботића, Мандушић је изабран за морлачког харамбашу, а од 1645. до 1648. године је био српски ускочки војвода у Далмацији, током Кандијског рата.
Вук Мандушић је, за време своје службе, био представник српског становништва које је насељавало подручје околине Шибеника, сада познато као село Брибир. Ово подручје је током 17. века постало мета Османског царства, које је у том периоду настављало своје освајачке походе према Млетачкој Републици.
Мандушић је у млетачким изворима оставио траг као православни Морлак (Влах), што је била тадашња обележја за Србе. Са својим четама, Вук Мандушић је водио борбе на турској територију, пљачкајући и убијајући Турке. Уз Сердаре из Равних Котара, као што су Стојан Јанковић и Илија Смиљанић, Мандушић је био народни јунак у тумачењу ускочке епохе, и често је описиван као „цењен више но ико други“ у Крајини.
📜 На данашњи дан 1648. године у Зечеву код Шибеника у тешкој борби са Турцима погинуо је ускочки војвода и прослављени српски јунак из Равних Котара Вук Мандушић. 🇷🇸 pic.twitter.com/g780I9HMA9
— Мелхиседек (@CarSalimski) July 31, 2023
Своју храброст и смелост Мандушић је показао у борби код утврђења у Зечеву 1648. године, где је нажалост погинуо. Његова храброст била је чувена далеко ван граница његове родне Далмације, а његов живот и дело остали су забележени и у Горском вијенцу, епској поеми коју је написао Петар II Петровић Његош.
А у руке Мандушића Вука биће свака пушка убојита.
Као војник, Вук Мандушић се истакао неустрашивошћу на мегдану и у борбама. Но, он је био не само војник, већ и старешина који је деловао ненаметљиво и несебично. Његова људска природа била је видљива кроз дељење свега са саборцима, стичући њихову љубав, поштовање и послушност. Остао је упамћен као велики добротвор Срба из Далмације.
Млетачки генерални провидур за Далмацију, Леонардо Фосколо, забележио је ове квалитете и искључиву храброст Вука Мандушића. У депешама генералног провидура, по први пут су се појавили подаци о Вуку Мандушићу, а његов извештај о провали ускока у Кључ био је саставни део тих историјских докумената. Овај поход, који је дубоко проникнуо у турску територију, сведочи о несразмерном храброст и вештини Вука Мандушића и његових девет конака.
Историчари из Млетачке Републике изразили су почит и адмирацију према Мандушићу, потврђујући да је његова храброст и подвиге заслужују да се уврсте у све историјске записнике. Тиме што је оставио неизбрисиви отисак у историји, Вук Мандушић постао је неизоставан део колективне историје овог периода.
Године 1648. погинуо је Вук Мандушић, најславнији јунак српске ускочке епике. Рођен је 1610. године у залеђу Шибеника, био је ускочки војвода тј. „харамбаша“. Са својим четама „ускакао“ је из млетачке Далмације дубоко у Турску где је пљачкао и убијао Османлије. pic.twitter.com/ldxeLKQehf
— MilanSremac (@MilanSremac) February 8, 2023
По наредби генералног провидура Фоскола, Вук је добио задатак да се супротстави турском војском предвођеном Хусеин-бегом, која се враћала са пљачкашког похода из задарског залеђа.
Одлучан да заштити свој народ, Вук Мандушић је изабрао Зечево као место за постављање заседе. Ово стратешки важно подручје, недалеко од Ђеврсака, било је домаћин борби која ће ући у историју. Са њим су у борби учествовали и други харамбаше – Медаковић, Миљанић, Вукадин Митровић и Илија Смиљанић.
Одлучујући тренутак одиграо се у битци 30. јула 1648. године. Несразмерна турска снага надмашила је српску храброст, али Вук Мандушић, неустрашив, водио је бој. Док му је десна рука била одсечена, успео је убити чак четворицу турских војника. Ипак, изнемогао, пао је у руке Турака, који су га заробили.
Судбина Вука Мандушића је била једнако јуначка и трагична. И ако заробљен, израњаван и даље је изазвао страх код турских војника који су му и полумртвом главу одсекли. Хусеин-бег је преузео ову главу, заједно са још четрдесет српских глава, носећи их Дервиш-паши у Ливно. Као знак поштовања, Дервиш-паша је изразио саучешће јавно поклонивши се овим јуначким српским борцима.
Тело Вука Мандушића, без главе, сахрањено је на месту погибије у доловима Мандића, на путу Бенковац-Кистање, где и данас стоји обележје које сведочи о његовој жртви за отаџбину. Након битке, цела Далмација је оплакивала за губитком овог храброг војводе. Вук Мандушић је легенда која живи и данас, сведочећи о неизмерној храбрости и жртви за слободу и отаџбину.
Успомене на Вука Мандушића преживеле су кроз стихове народних певача. Кроз поетске изразе, његово име и подвиге прослављени су и чувању од заборава. Народ је на тај начин допринео томе да Вук Мандушић остане жив у сећању. Стихови о њему ће и даље одјекивати као ода храбрости и преданости, обогаћујући нашу историју са наставком исписивања ове виталне епохе. Вук Мандушић ће остати недостижни јунак, Србин из Далмације, јунак Његошев и неизоставни део славне историје.
