Ово је хроника живота човека коме је било суђено да преживи све ране свог рода, али и да доживи тријумф истине и правде за коју се борио.
Био је изузетан и честити домаћин, отац, деда, прадеда и Равногорац
Руднички војвода, Веселин Савковић, из села Заграђе код Горњег Милановца, нашавши се у вихору великих збивања остаде усправан и непоколебљив.
Био је изузетан и честити домаћин, муж, отац, деда, прадеда, Србин и Равногорац.
Био је личност којој су породица, дом, вера, традиција, монархија, отаџбина били светиње, а морал и етика смисао живота. Имао је све одлике правог Србина и српског домаћина.
Рођен је на дивном, здравом тлу, у селу Заграђу под дно Рудника давне 1917. године, у вихору Првог светског рата, од честитих родитеља – оца Радивоја и мајке Милке, рођене Петровић из Рудника.
Школовање и младост
Основну школу, 4 разреда, завршио је у свом родном селу Заграђу. Као дете сиромашног оца у оно сиромашно време показао се врло вредан, бистар и радан.
Одлази у војску 1939. године. Упућен је у Загреб, у 30-ти артиљеријски пук „Краљевић Томислав“. Заклетву војничку коју је тада дао није је целог живота заборавио. Знао ју је напамет све до вечног уснућа. И што је најважније – није је издао, као што су то многи учинили. Верно је служио Богу, Краљу и Отаџбини. И Бог га је наградио богатом породицом и богатим и дугим животом.
Ратне године и прикључење Равногорском покрету
Други светски рат Веселина затиче у војсци. Тада је чуо за пуковника Драгољуба Михаиловића, за Равну Гору и за Дражин покрет. Без двоумљења иде Веселин тамо где се осећа српски и Светосавски дух – у Равногорце. Провео је четири тешке ратне године на терену Качерског и Колубарског среза.
Формирање Јуришне Рудничке бригаде
Половином јуна 1944. године, на скупу 11.000 четника у селу Брајковцу, изабрано је 485 елитних војника за формирање Јуришне Рудничке бригаде за одлазак на Лим, како би се спречио продор партизана у Србију.
Бригаду су чинила два батаљона са око 485 војника и официра. Том приликом Веселину предају Бригадну заставу да је носи, тј. да буде на челу колоне као бригадни барјактар – заставник.
Трагичан распад бригаде код Горажда
Крајем децембра 1944. године, бригада се нашла у једном селу код Горажда. Ту су били опкољени са свих страна од партизана. Четничке снаге су остале без муниције, хране и без ичије помоћи. Ту је уништена цела бригада, сем њих девет који су се, захваљујући Богу и Вуку Калајитовићу, извукли и дошли кући.
Скривање заставе и повратак кући
У немогућности да пренесе бригадни барјак у Србију, сакрива га на скровитом месту, које никад није могао да препозна. Пут до куће био је тежак – уз сталну глад и хладноћу. Демобилисан је крајем 1945. године.
Никада се краља, заставе и Србије одрекао није
Никад се краља, заставе и Србије одрекао није, а о тешким временима српске историје приповедао је гостујући у једној емисији, и том приликом плакао због поступка који је био приморан да учини како би остао у животу.
“Најтеже ми је, децо, када сам је закопао. Три пута сам полазио да се одвојим. Пођем неколико корака, па не могу. Је ли, Богом је речено – глава и застава заједно, ја одлазим, а она остаје. Закопао сам је у Горажду, под једном јеном у једном воћњаку где је пусто све, нема ништа”, испричао је војвода Савковић плачући.
Војвода Савковић преминуо је 2015. године у 98. години живота.
