11. априла 1999. године, живот је изгубио један од највећих хероја са Кошара, водник Иван Васојевић Јагуар који је само два дана пре смрти извео немогуће и са 12 сабораца одбранио Кошаре. Био је први у нападу испред своје војске, али и последњи када је одступала.
Битка за Кошаре – српски Термопил
Битка за Кошаре је највећа битка у новијој српској историји. Тих неколико километара уз српско-албанску границу подно Проклетија за Васкрс 1999. године постали су српски Термопил у којима је 110 српских војника било суочено са нападима неколико хиљада албанских ОВК терориста, подржаних авијацијом НАТО-а и албанском војском.
Заседа у зору
А све је почело као и претходних вечери – у заседи, стотинак метара од граничне линије.
Јутро након непроспаване ноћи у заседи понестало нам је воде. Хтели смо да пошаљемо млађу војску по воду, али нас је Драган Грубић зауставио. Погледасмо у Грубог изненађено, а он нам је одговорио: “Имам неки чудан осећај. Нешто ми не да мира. Идем ја по воду”. Још неколико војника пошло је са њим – прича један од учесника за портал Чојство.
Неочекивани сусрет с непријатељем
После двадесетак минута један од војника који је пошао са њим вратио се и рекао да су опазили човека са моторолом близу граничне линије, па се још неколико војника придружује групи.
Предвођени водником Васојевићем, нас шесторица, пели смо се узбрдо по неприступачном терену држећи растојање од десетак метара. Када смо дошли до највише тачке почели су да пуцају по нама. Сви смо залегли тражећи заклон и притом формирали “потковицу” упадајући у непријатељску форму слова “Г”, на обострано изненађење. На челу потковице били су водник Јагуар, Грубић и Чкребо, Дража испод њих лево, а Криви и Остоја десно поред једне огромне букве – сећа се један од учесника.
Борба до последњег метка
Наша војска била је на узвишењу и самим тим је имала бољи стратешки положај и прегледност. Почела је општа пуцњава и галама! Доста их је пало у том првом “сусрету”.
Гађали су нас ручним ракетним бацачем чији је пројектил завршио у дрвету под косином изнад нас, а други високо у крошњама дрвећа. После отприлике пола сата размене жестоке ватре зачуо се глас са њихове стране, као команда, и пуцњава је престала. У том тренутку је Груби повикао: “Дражо! Остоја! Опкољавајте!” – прича сведок догађаја.
Тактика заваравања непријатеља
Грубић је повикао: “Ајде ово смо чекали, леви батаљон крени напред! Турци, дошао вам је Црни Петак! Дражо, Остоја крените напред побијте банду!”. Јагуар је прихватио “игру” Грубог, и кренуо да виче “Јуриш!” и “Урааа”. Тада креће концентрисана ватра према терористима. Поента је била заварати бројно стање наших граничара и шиптарима доказати да нас је више.
Та врста “игре” се наставила и на моторолама, Јагуар и Груби су намерно оставили отворену везу на мотороли, како би се чуло њихово командовање, пуцњава и ломљење непријатеља, да би преосталим заседама подигли морал – пише портал Чојство.
Повлачење кроз минско поље
Опет је почела пуцњава, вичући и дозивајући, покушавали су да заварају непријатеља да их има више, иако свесни да су бројчано далеко надјачани. У тренутку затишја, водник Васојевић је наредио покрет.
Оставши без муниције, ставио је аутоматску пушку на леђа и пиштољем нам давао одступницу. Јагуар је био први у нападу испред своје војске, али и последњи када је одступала.
Трчећи кроз шуму једним делом смо морали да прођемо кроз наше минско поље које је постављено крајем 1998. године. Шумом су одјекивали звуци пуцњаве и метака упућених нама.
Приближавајући се заседном месту које смо оставили, видели смо силуете наших другова. Неко је повикао :”Не пуцајте! Ми смо!” и улетели смо на заседно место. Осетили смо олакшање када смо видели да су сви живи.
Херојска погибија водника Јагуара
Тог Великог Петка заседно место Ц3/6 је прво нападнуто, и да су ту прегазили наше момке у заседи могли би са леђа да приђу караули. Изненадни напад Албанаца, плаћеника из разних делова света, осујећен је од стране ових војника.
Два дана након тога, водник Иван Васојевић је погинуо у рејону Маја Глава, спашавајући рањеног војника. Војник је преживео. Ова акција биће упамћена по речима покојног Грубића, који је годину касније, пре погибије 2004. године изрекао својој браћи граничарима:
Када размишљам о целој ситуацији, све што се дешавало на Велики Петак пред Васкрс… Подсећало ме на Христа и 12 Апостола, тј. водник Јагуар и нас 12 – рекао је он.
