Писање Тајане Потерјахин у њеном романескном циклусу „Варошка легенда“ („Први снег“, „Ђавољи тефтер“, „Наман“, „Вукови и пастири“, „Молитва за душу суђену“), посвећеном историјским, породичним и личним ковитлацима са центром у Краљеву од краја деветнаестог па током прве половине двадесетог века, зачуђује данашњег читаоца. То је згуснута реалистичка проза, метафорама богатог језика, снажно евокативна, без лепршавости стила као посладице доминације визуелних типова перцепције данашњег времена, формалних захвата који ломљењем синтаксе и приповедне структуре сугеришу модерност или постмодернистичким наметима у смеру референцијалности, формалне самосвести и идентитетске иронизације.
Њена проза је реалистичка и приповедна, приповедачки глас се не труди да по сваку цену и на спољашњи начин мотивише своје присуство, као и снажно евокативна и поетизована, с намером да подстакне експресију и емоционални доживљај предстваљеног. Ово писање подразумева познавање историјског и културног миљеа, снажно и убедљиво евоцираног, али не на уштрб очитог примата имагинације и фикције, који преображава сваки документаризам, па тиме и идеолошку тенденциозност било које врсте. Такође, њени ликови су снажно индивидуалнизовани и нису пуки гласноговорници идеја или производ било какве колективне идентификације, али с друге стране они су увек интегрисани у историјско искуство заједнице, које се прелама кроз њихове судбине.
То су такође романи прегледног и досладног заплета, али без наметљиве конструкције, изузетно интегрисаног исказа и стила, који не ометају ни примесе жанровске типизације и проповедне модулације, као ни јасне одлике (не само фолклорне) фантастике и хорора. Укратко, оно што збуњује данашњег читаоца код писања Тајане Потерјахин је управо та интегрисаност, њом сугерисана снажна стваралачка воља, као и та концентрација и труд да би се овако писало, у данашњем времену, а да тај труд не личи ни на почетничку муку, ни на претензију неког жељног славе и признања, ни на било какав облик властољубља, па макар и оног чисто идеократског.
С друге стране, оно што данашњег читаоца збуњује, као да је исто оно што немали број њих уједно и привлачи, као да су (коначно) добили оно што су желели, макар себи и не умели да објасне шта је то. Јер делује да ипак неки у том труду виде пре свега одговорност – према себи, стваралаштву, према свом народу и култури, према историји и прецима, па самим тим и онима што долазе, колико год то данас деливало архаично и патетично. Али та одговорност није тек декларативна већ је праћена ипак промишљеним стилом и изразом, који није тако архаичан, нити пак кичаст, како би некима могло да се чини, или како би неки волели да је.
То њено преплитање личног и колективног, дубоко унутрашњег и споља видљивог, наративног и поетског, ствара утисак изузетне целовитости представљеног искуства, које увек има опипљиву и личну основу, а шири се ка колективном, историјском, па и метафизичком. Иза свакког призора њених романа, иза сваког лика, сваке његове мисли и поступка, као да ври не само његова крв и узбуркана (под)свест, него и историја његовог рода и поднебља, усуд заједнице којој припада, али и онај оквир који обично именујемо као метафизички, духовни или како год. Поред историјске и предметне стварности, овде се снажно и убедљиво евоцира и оно невидљиво, пре свега зло и палост света, који као у романима сасвим присутни ентитети стално урушавају и мрве све пред собом. Али који никад не надвладају, макар не потпуно, јер ту је и нешто што им се супротставља, а то није у системима ни у идејама по себи, него је нешто чији су носиоци људи, личности које својом снагом као да надладавају спољашње околности и природне нужности, личне и колективне усуде, макар им низглед, у свом материјалном виду и подлегнули.
Сама Тајана Потерјахин каже како она спада међу писце који увек полазе „од лика“: „Мислим да снага тог доживљаја потиче управо из чињенице да је мени увек у причи најважнији човек. Мистична љубав која нестварно чини стварним за мене је највећа тајна стваралаштва и најлепши удео у причању прича. Јер ја само то чиним. Без великих амбиција да кажем никад речено, да речима мењам свет. Само вам причам приче о људима које знам.“
Интегрисаност, снага и сувереност њеног писања управо потиче из оваког односа према човеку-личности и ка њему је усмерена. Зачуђеност, па и збуњеност или одбијање коју понекад изазива, потиче најпре од скандала враћења таквом места човеку и таквог виђењу човека у времену општег и усмереног обезвређивања свега створеног, а људског лика поготово. Али у томе је и њена највећа привлачност, коју – као по правилу – пре препознаје шира публика, која читању и даље приступа са невиношћу која не искључује лични доживљај и непосредост искуства, него наша самопроглашена елита, одавно отуђена не само од народа и културе којој припада, него и од сваке запитаности на смислом и сваког стваралачког порива – да не говоримо од оног који би могао да добије облик (мета)историјске усмерености ка заједничком подвигу.
Владимир Коларић, писац
За Компас инфо
