У једном добром психолошком подкасту недавно рекоше како помажуће професије (пре свега психолози и психотерапеути, лекари и медицинско особље, социјални радници, али и свештеници) добијају посебан значај и популарност у кризним временима. Људима се осећају као да им је измакнути тло под ногама, дезоријентисани су и обесхрабрени, и потребна им је помоћ. Такође, делује као да већи број људи смисао свог постојања и свој идентитет наилази у помагању другима. У такозваним стабилним временима као да све иде некако својим током, штошта се подразумева, вероватно најпре зато што функционишу институције, вредносни поредак је релативно стабилан, а заједништво и међусобна солидарност нису битније нарушени. У кризама, у којима је све ово доведено у питање, људи се осећају препуштенима самима себи и траже помоћ у индивидуалним или групним контактима,, у различитим облицима изабраних или привремених односа, којима приступају због њихове претпостављене терапеутске моћи.
Тим поводом пало ми је на памет питање да ли и уметност, посебно књижевност, можемо сврстати, макар и индиректно, или на основу мотивације једног дела стваралаца и прималаца, у помажуће професије? Колико је, заправо, чест мотив за писање и читање у основи терапеутски, жеља да се помогне другоме или да нам неко помогне? Ово има више димензија, пошто стваралац пишући истовремено помаже себи и жели да помогне другоме, док читалац чита да би помогао себи, али и стекао одређена знања и подстицаје да помогне другима.
Данашња пракса једним делом то потврђује, с обзиром на велику популарност књига из области самопомоћи, популарне психологије, (квази) религије и слично. Такође, и значај и популарност многих књижевних, фикционалних дела су често мотивисани њиховим стварним или наводним биографским или исповедним карактером. И у приступу делима прошлости посебно долази до изражаја њихова терапеутска природа, узмимо само на пример Достојевског.
Јасно је да књижевност не би требало психологизовати нити је сводити на терапеутску функцију, али не треба потценити чињеницу да се књиге не читају (или филмови гледају, музика слуша…) само због естетског задовољства или интелектуалне радозналости, већ и због једног посебног облика комуникације са другим људима. Овде комуникација свакако није индивидуализована и појединачно адресирана и њена интерактивност свакако није ни близу непосредности терапеутског искуства. Ипак, сама реч комуникација се може превести уједно и као општење и као заједничарење, па они који комуницирају нису само они који размењују извесне инфомације, већ пре свега они који деле нешто опште, неки заједнички симболички простор и симболичко искуство. У уметности је то свакако случај, и ту је потпуно јасно да тај простор свакако није само естетски и интелектуално дефинисан, већ је и простор осећајности и интуиције, који нас отвара ка туђем искуству, његовом доживљају и бољем разумевању, али истовремено и ка свом унутрашњем искуству кога можда пре ступања у тај симболички простор уметничког општења и заједничарења нисмо ни били свесни.
Оно што знам, и на основу свог стваралачког искуства и на основу извесних теоријских увида, јесте како ми је тешко да замислим уметника кога не интересују други људи, који је равнодушан према њима, који нема осећај и интересовање за њихов унутрашњи свет. Уметничко разумевање човека би требало да буде унутрашње – које у фокусу има човеково унутрашње биће дакле – због чега би уметник требало, бар као уметник, да буде неспособан за осуђивање.
То често није тако, али то је већ питање наше генералне људске слабости и недоследности. Ниједан човек није савршен и потпуно целовит, па ни као уметник, макар био и највећи. Идеални уметник би у том смислу био и идеалан човек, а сви наши идеали, макар као верујућих људи, могу се везивати једино за Христа и за Царство небеско, а ту је већ свако одвајање живота и идеала по себи бесмислено, јер наша вера није вера у апстракцију идеала, него личност Богочовека.
Уметност је, у најкраћем. терапија када уметник ствара симболички простор општења и заједничарења где се нико не осећа осуђеним и отуђеним, и где се отвара ка другом и ка свом унутрашњем свету, где се отвара ка ономе што би за њега, без тог искуства, можда било заувек затворено.
Владимир Коларић
