Наслов збирке песама Радета Шупића – „Апологетика писарнице“ (Поетикум, 2024), упућује на слављење, заговарање, оправдање не толико писања колико записивања, не толико писаца колико писара, записничара. Јер записничар бележи, каталогизује, чува од заборава и тиме као да жели да превари време, а теме ове збирке и јесу понајвише време и његово наличје и-или исход – вечност. Писмо и служи да би се нешто сачувало и пренело, али и кодификовало, систематизовало, па тиме на неки начин и осмислило и објаснило, ако не већ и нормирало.
Друго, она је донекле и апологија писца као писара, записничара, који на људима разумљив језик и људима доступан знаковни и графички систем преводи оно неизрециво, неисказиво, преводећи за нас тајну, али саму тајну остављајући недодирнуту, неокрњену – тајну заувек. Јер „Бог шаље поруке телепатијом“, док се „други играју разговором / писмима / или чак поезијом“. Дакле, Бог нам шаље поруке, али ми их морамо не толико дешифровати колико превести на свој језик, своје категорије, своје могућности примања и поимања, чему ваљда и служе ти „други“, дакле свакако људи, али изгледа не само они, него и анђели, демони и ко све не. Они дакле, преводе и записују Божије поруке послате на неизрецив и невидљив начин, што свакако раде уз Божије допуштење, који чим шаље неке поруке вероватно жели да их неко прими, разуме и примени, и да оне могу да буду том некоме од користи.
Дакле, то бележење, записивање, превођење, прекодирање, у које спада и поезија, ипак има неког смисла и вредности, чак великог и кључног, али га песнички глас ипак назива „игром“. У другим песмама, та делатност може бити именована и као обмана, маскирање, прерушавање, застор који скрива тајну ствари, али уједно као да већ самим својим постојањем указује на њу, да некаква тајна ипак постоји и да још не можемо (и не смемо?) да се са њом суочимо очи у очи.
Песник дакле јесте донекле обмањивач, илузиониста, јер не открива целу истину, не раскрива тајну у њеном пуном обухвату и присутности пред нама, јер то нити може нити би смео, иначе би нас огањ те тајне вероватно згромио, спалио, ослепео, или шта год. Песник дакле преноси тајне, или оно што од тајни може да се пренесе или оно што је сам кадар да пренесе, ступајући у свет снова, прелазничке, лимитрофне зоне између светова, времена, нивоа стварности и бића, или од чега се све састоји овај свет и сви светови у којима учествујемо и присуствујемо. Али он као да је властан и да чува те путеве, да кроз њих не јурну и силе које би нас згромиле, и нас и њега самом, јер тајна је оживљавајућа и откривајућа, али и опасна, потенцијално смртоносна..
Зато, управо, песник и јесте играч, он се стално игра за тајном, са временом, вечношћу и смрћу, избегавајући њихове стреле, хице и громове, зачаравајући их, како би остао жив, како би и даље певао и преносио кроз шумску таму и сеновитост овог света оно што му је дато да пренесе, да посведочи, да преда. Он се пробија кроз мрачну шуму спољашњег, али и свог унутрашњег света, тежећи на избије на лаз, на осунчани део шуме, где би му се биће макар на тренутак раскрило или бљеснуло у својој пуноћи и непосредности, и како би нам пренео макар део тог сјаја и даха, како бисмо се охрабрили за живот, и нашу људску сврху у њему.
Зато су и песници помало богови, који као да могу да до избесне мере рукују простором и временом, да преносе дах вечности и уносе га у наш свет. Јер не постоји ништа коначно и довршено у овом свету, а то најмање може бити песма, али њен смисао и није у томе: чак напротив, она и посведочава ту неконачност и недовршеност нашег тренутка, али указује и на заметак оног вечног у њему, у свакој честици простора и времена, ка њеној могућности да се преобрази и оствари у вечности.
Песник стога тежи да буде „представник сунца“, онај који чини да експлодира све што дотакне, „да све што дотакне(м) васкрсне“. Он тежи дакле да буде мали бог, а заправо оно што сваки човек, не само песник и треба да буде, јер речено нам је да смо позвани да будемо богови, не по природи него по благодати, али ипак некакви богови.
Бити песник у том смислу за Шупића као да представља истинско људско назначење. Сваки човек је помало песник, јер тежи тајни, њеном доживљавању и и преживљавању, и њеном изрицању, превођењу и остварењу у овом нашем свету и животу, у себи самом на крају крајева. Човек је посредник између неба и земље, преобразитељ и чувар, баштиник и обновитељ, и управо у том смислу он је бог и сарадник Божији. Песник као да није за земљу или за свет, од земље или од света, али његова мисија је земаљска и светска, да преноси, приноси, преображава и просвећује; свако одрицање од земље, од тла, али и културе којој припада, у том смислу је издаја сопственог песничког, па у крајњој линији и људског назначења. Он лебди, плута, лети као стрела или зрак, али увек се враћа на земљу, на тло, у простор, време и језик у којима је ситуиран, обликован, у којима је зачет, цвета и зри, јер ту је његова истински дом, који има да уређује, прочишћава, преображаван и проветреног оставља онима иза себе.
Шупић баш зато, поред свих хајдегеровских, борхесовских и других врло експлицитно и засићено присутних елемената, у уводу цитира и речи Беле Хамваша да „једини начин промене није да разорим културу, него да је подигнем на виши ниво“, преобразим дакле, обновим и изнова оживим, како не би било новог вина у меховима старим. То је ваљда за Шупића назначење песника, али и човека у времену, у свету, које је могуће тек кад осети додир вечности и бар делимично успе да га преведе у то време и тај свет, како би она клица вечности и том времену и свети препознала свога и засијала, обнављајући време и свет.
Иако врло млад и тек пред проналаском свог истинског песничког гласа и остварењем својих пуних потенцијала, Раде Шупић нас упућује на истински и дубоки смисао поезије и на њену важност у нашим животима, а тиме и на важност наших живота, упркос пролазности и смртности. Указује и на важност сталног додира са тајном, увек живог и обнављајућег, јер Божији порука, глас и слово су ту док има ко да их чује и прими, док има кога да их слободно преноси у свет и обнавља га.
Отуда и његово стално указивање на традицију, на дуг онима који су били иза нас, али су заправо стално са нама, јер док је жив њихов глас, њихов тајнопосредујући зрак живи су и они, а и ми с њима. До живимо испуњени тајном, у живом додиру и сарадњи са њом, до тада смо истински живи, јер све друго је само смрт и бесмислени зачарани круг временитости; само тако испуњавамо и освешћујемо наше време, искупљујући и преображавајући свет, а не рушећи га и не поништавајући, нити скретајући поглед са његовог зла и недовршености, као и ни зла и недовршености себе самих. Тајна од нас захтева свест о сопственој маленкости и ограничењима, али и о храбрости и величини сопствене мисије, пред којом дрхте векови, све док се и сами не преобразе у васкрсној ватри, заједно са свим оним што постоји у свим световима, па и са великим свечовечанским Адамом, ступајући у Век Векова, светлост незалазну.
Вларимир Коларић, писац за Компас инфо
