Изложба Филипа Џолића у галерији МиниТаур у Земуну „Mеtanoia / Преображај“ (5–15. април 2025) носи привидну грешку у наслову, с обзиром да се термин метаноја сада већ чешће него покајање преводи као преумљење, а не преобрађај (метаморфосис). Ипак и преумљење јесте преображај, и то онај најдубљи и најтемељнији, којим се коренски мења не само наше понашање и размишљање, него целокупан поглед са свет и себе саме, самосвест, па и само језгро нашег бића, онај ум (нус) који нас одређује као оно што јесмо наспрам свих мена и који нас отвара за целину нашег постојања „у свим световима“.
У том смислу, наслов изложбе не треба схватити као спој оригинала и превода истог појма, него као њихово међусобно осветљавање, тумачење. Слике представљене на овој изложби, углавном мањих формата, представљају преображај у свим његовим облицима, од материјалног, временског, преспективног и перцептивног, али и као важне одреднице наше личности, са слојевима (као у раду под насловом „Его“) од материјално-овосветсог, слоја наших чулних и материјалних жеља и потреба, до слојева несвесног, па све до смрти, коју нико неће избећи и која је увек ту некако у нама и са нама, неразлучива од наше палости.
Са становишта уметности, преображај је један од важнијих појмова за њено разумевање, јер сам уметнички поеступак представља поетичко преображавање подражаваног предмета, припадао он спољашњим или унутрашњим стварностима. С струге стране, преображај је видљив у деформацији, искривљавању представљеног који сугеришу било ефемерност, било перспективност, било ограниченост и условљеност наше перцепције. Најзад, ефекат преображаја представљених реалности посебно је видљив у уметности чији је циљ представљење непредстављивог или представљање унутрашњег света, унутрашњих реалности.
На Џолићевим сликама у центру је управо ово последње. виђење (споља) невидљивог и (унутра) скривеног, при чему сликар никада не напушта снажну евокацију материјалности представљеног и преображеног, често уписујући и свој сопствени лик у процес преображавања, не само дистанцирано преиспитујући себе самог, него се бацајући у вртлог непознатог, неистраженог, макар оно био мрачно и опасно, макар носило додир смрти и лудила.
Џолић у својим радовима искривљује и преображава виђено понекад до непрепознатљивости, или пак даје облик невиђеном и невидљивом, трагајући и за неким коренским, семеним формама, које понекад личе на природни цвет, понекад на мистички ввет као извор бића, а понекад чак на нешто узмемирујуће, што личи на зачетак канцера или пресек неког унутрашњег органа. Наша телесност подразумева труљење и деформацију, али она је истовремено суштински повезана са духовним, са дејством духовног, где је тешко повући јасне границе између не само здравља и болести него и смрти и живота, него и добра и зла, који се овде и сагледавају управо кроз двојство живота и смрти, не духа и тела (твари), колико управо њихове способности да у свом споју воде ка пребражају, било ка просторима смрти или просторима живота (вечног), у који, према хришћанском исповедању (важнијем тим што је овај уметник и иконописац), нећемо ући без тела, у каквом год облику и статусу оно бивствовало.
Филип Џолић је сликар који озбиљно промишља и који се аутентичним уметничким средствима бави најважниим питањима нашег постојања, и то на најтежи начин – лично и егзистенцијално урањајући у њих, ступајући у потручја искуства које превазилазе она која сматрамо свакодневним.
