Требало би да је добро доћи до тога да за сопствене неуспехе, пропусте и промашаје не окривљујемо друге, нити судбину, нити неке потпуно непредвидљиве околности, на које никако нисмо могли да утичемо.
Али вероватно није добро окривљавати ни себе, осим ако то не води увидима који могу да поправе ствари – да урадимо шта се још може, опростимо коме треба, поправимо неке односе са људима, схватајући да нису само они криви за оно што је било међу нама, већ макар помало и ми или су просто околности биле такве или просто зато што смо схватили да омраза више никуда не води.
Бичевати себе и гристи се, самокажњавати се нема никаквог смисла уколико не води не само спознаји, него и промени, ако на води томе да мислимо и чинимо другачије, чак и ако то не може да поправи оно што је било, али макар у оном делу живота који нам је остало можда нећемо правити исте грешке, или ћемо се макар трудити да их не правимо.
Слушао сам скоро о једном сада већ средовечном човеку кога је у младости девојка оставила и који никад није могао да се помири са тим, спреман да због тога потпуно девастира свој живот, а посредно и животе својих најближих. Није ствар у томе да постављамо дијагнозе или да осуђујемо, али тај човек је из породице изузетно успешних људи, којима је све ишло глатко. То је пратило и њега, сматрао је да му то припада, све до првог бродолома, са којим није знао како да се носи, како да исплива из спознаје да није савршен, да свако од нас може да омане у много чему, да је то неизбежно.
Дакле, већина наших самозакопавања је производ гордости, самољубља, егоизма, сујете, нездравог поноса. Једно је посрнути, пасти, закочити се понекад, а друго је сам себе закопати. Одсећи себи „ону ствар“ зато што смо љути на село. А да ли ће икога у „селу“ бити брига, да ли ће то ишта да промени? Јасно је да неће. То је само изговор пред нама самима, једна инверзна (и перверзна) самопотврда. Ко кажњава и осујећује себе као да вапи да неко ипак обрати пажњу на њега, да се сажали, али и да му призна вредност, чак супериорност, јер он је наводно спреман да поднесе последице, да плати, да се одрекне илузија, што други наводно нису. Дакле и самозакопавање, самодеструкција опет могу бити знаци високог мишљења о себи.
Није се лако ни у једном периоду живота суочити са својим „празним шакама“, са осећањем да нисмо нешто посебно урадили, створили, постигли, да можда и не вредимо много, да никоме заправо нисмо неопходни, да нас неће много њих носити у сећању, да би свет био исти и без нас.. Али онда треба да се запитамо шта смо уопште очекивали да нам буде „у шакама“? Шта смо то заправо хтели, шта је за нас био тај (спољашњи) успех или (унутрашње) испуњење. Шта смо то у ствари очекивали од себе, а најчешће заправо од других, које смо ипак негде сматрали одговорнима за то да нам омогуће да постигнемо оно што смо желели, да будемо онакви каквима видимо себе и да нам то буде признато.
А да ли смо у ствари икада знали шта желимо и да ли је слика коју смо имали о себи или коју смо пројектовали у нашу будућност била реална? Да ли смо и колико обраћали пажњу на људе око себе, имајући у виду и њихове жеље и слике о себи, или смо их превиђали, негирали, игнорисали, чак рушили?
Мислим да није погрешно рећи да никоме од нас шаке нису уистину празне. Можда у њима није оно што смо желели или веровали да треба да буде, али нешто свакако јесте и то треба препознати. На томе треба бити захвалан и према томе бити одговоран, макар то било само „зрно горушичино“.
