Нема ничег романтичног ни узвишеног у пропадању и неуспеху, али ни толико узвишеног у успеху, јер над свим у овом свет се ионако наткриљује сенка смрти.
Јер све то – и успеси и неуспеси, и победе и порази – ионако су само ствари овога света, његове логике и његових критеријума.
А они који следе за Христом требало би да нису од овог света, односно да његова логика и његови критеријуми за њих нису све што постоји. Они не могу да их не примете, не могу да их не узму у обзир, а само ретки – обично они које називамо јуродивим – могу већим делом да их пренабрегну, али не сматрају се обавезним да живе према њима. Односно, логика и критеријум овог света не одређују њихов идентитет, њихово самопоимање као хришћана, у крајњој линији као себе самих, себе самих у односу према Богу у којег верују и према људима које виде. Јер хришћанство није некаква идеја, скуп идеја и вредности, апстракција, него живи живот, искутво које испуњава цело наше постојање, све што јесмо, што смо били, што можемо да будемо и што ћемо бити.
Наравно све ово је лако рећи, тако лако, а тешко је живети, и као хришћанин и иначе, јер тврд је свет, а ми крхки. Али живи се. Не мора се, јер нам је дата слобода да се чак и тога одрекнемо, али се живи. Пораз је једино у томе да се не живи. Не у смислу да је пораз смрт, јер ћемо свакако умрети, него избор, одлука да се не живи, сламање пред животом и одрицање о њега.
Можда бисмо баш тако некако могли да гледамо на ствари. Јер из такве перепективе не ради се о успеху, о жељи и морању да се живот капитализује, већ посто да се изабере живот. И о Богу који није ту да нас гони на било какву врсту успеха (па чак и „метафизичког“), већ који је са нама и у дубини неуспеха и пораза. Који нас можда чак неће ни избавити из њих, макар мерено логиком и критеријумима овога света, али који ће бити ту са нама.
Који ће нас у дубини патње и пада, ако чујемо његов глас или осетимо његов дах у срцу, утешити светлије и топлије него било шта од овог света, од сваког успеха и победе.
Али ово су ипак само речи, и то надмене речи – какве су наше овосветске речи скоро увек, које тврде да нешто знају и то сазнато изричу – а којима је дубина бола, као и висина љубави, у основи ипак недоступна.
Бог је толико скривен, да је увек са нама, толико невидљив да је увек присутан, толико неизрецив да само њиме можемо уистину да разговарамо.
Бог је са нама у свим световима, па и у оним у нама најскривенијим. Бог је више ми него ми сами. Бог је ту кад осетимо како срце другог човека затрепери у нама.
