Човек може да чини зло, можда и да буде зао, али не може да буде зло, чисто зло, зло само. Када и човека којег сматрамо најгорим одредимо као отелотворење зла или зло у чистом виду, значи да не знамо шта је у ствари зло, чији је и најгори човек само одсјај, далек и мутан.
Дакле, не треба се играти речима, чак ни мислима. Такође, ако људи и могу бити зли, немамо ништа од тога што их таквима називамо, ни пред њима ни пред другима, па чак ни у мислима, јер ако некоме кажемо да је зао никоме нећемо бити од помоћи, њему најмање. Ако то за неког кажемо значи да га етикетирамо и отписујемо, а не да му желимо добро, да желимо да се поправи, да буде бољи. А требало би да верујемо, прво, да свако у принципу може да буде бољи и, друго, да наше виђење некога не мора бити увек исправно.
Најважније је у односима према људима да себи не приписујемо Божију перспективу. Ми смо ограничена бића и наш погледа на свет и људе, па на себе саме је увек делимичан, парцијалан и замућен. Осим ако под перспективом Бога не подразумевамо перспективу љубави, уз свест да наша љубав није савршена као Божија.
Када кажемо љубав, наравно, не мислимо на пламтећу емоцију, интензивно доживљену као одговор на неки спољни подстицај, него на однос према другоме руковођен жељом да му буде добро, однос усмерен ка добром за другога и у другоме. Јер какав би однос иначе требало да имамо према другом Божијем створењу, јединственом и непоновљивом какво смо и ми сами, а са којим делимо заједничку људску природу? Не би требало да му желимо пропаст, зар не, чак и ако мислимо да нам је учинио нешто лоше. То, разуме се, на значи да му треба дозвољавати да ради то што ради, жртвовати се за туђи хир и злу намеру, не супротставити му се када је потребно, одбијати да други трпи извесне последице својих дела. Али увек треба имати на уму поменуте две ствари: прво, да нисмо ни ми безгрешни и да наша перспектива није савршена и, друго, да свако може да се покаје и промени до последњег тренутка свог живота.
Дакле, немојмо другоме желети зло, а самим тим га ни називати злим. Не морамо се са неким дружити, не морамо му се излагати и трпети га ако није неопходно, још мање га подржавати у лошем чињењу, али не морамо доприносити његовој пропасти, терајући га неповратно у руке зла.
Речено нам је да Бог жели да се сви спасу. Па ко смо онда ми да му опонирамо?
