Популарна музика, настала у англосаксонском свету, у Југославији је била знатно присутнија него у другим социјалистичким земљама. Југославија није била део Варшавског пакта, и после раскида са Совјетским Савезом 1948. године кренула је сопственим путем социјализма, такозваним социјалистиликим самоуправљањем. На спољнополитичком плану је градила позицију неутралности између два блока (НАТО и Варшавског пакта), што је касније прерасло у њену битну улогу у стварању Покрета насврстаних. Покрет несврстаних себе није видео као трећи блок, већ као покрет земаља који не припадају ни једном од блокова и боре се за неблоковску поделу света, односно са међународни мир и сарадњу.
На унутрашњем плану оваква политика је водила делимичном повећању друштвених слобода и све већем упливу западне културе, међу којима је била и популарна. После Другог светског рата у Југославији је деловало више џез бендова, прво полуилегално, а касније отворено. Током педесетих су постали популарни извођачи шансона, који су обрађивали песме француских аутора или певали песме у њиховом стилу. Неки од тих аутора су у свој наступ и стил певања почели да уносе све више елемената англосаксонске популарне музике и рокенрола и све чешће су се обрађивале рок песме, које су током шездесетих година прошлог века постале и најпоуларније међу младима.
Југословенски извођачи су постали изузетно популарни у Совјетском Савезу и другим социјалистичким земљама, јер су доносили песме, стил извођења и наступа који код њих није био уобичајен, а који је привлачио тамошњу младу публику. Међу овим извођачима посебно се истицао Ђорђе Марјановић, који је пленио својим слободним и енергичним наступом.
Може се рећи да је током седамдесетих година рок и поп музика англосаксонског порекла постале омиљени вид популарне културе у Југославији. Оне су потискивале старије облике популаре музике, попут француских шансона или италијанских романси, док им је владајућа културна политика давала очиту предност у односу на, код ширих слојева становништва и даље омиљену, народну музику, односно музику компоновану на основу мотива народне музике. То се може тумачити потребом да се каналише и контролише бунтовничка енергија младих и подстакне модернизацијска визија, која се највише заснивала на потискивању националистичких елемената, а нарочито оних који су се односили на српски национализам, па и само српско национално осећање.
Када су у питању хришћански мотиви, њих у југословесној популарној култури, због идеолошких разлога, није било много. Они су се појавили у доба такозваног „новог таласа“, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века. Овде се посебно издваја албум „Одбрана и последњи дани“ групе „Идоли“, на чијем омоту се налази мотив средњовековне православне фреске, док су у музици коришћени мотиви православних духовних песама, а у тексту постоји више референци на хришћанске теме.
Хришћански мотиви у српској популарној музици постају присутнији тек по распаду Југославије, када многи, посебно рокенрол музичари, свој излаз из егзистенцијалне кризе, изазване ратовима, сиромаштвом и међународном изолацијом, налазе у вери. У том смислу су посебно важне групе „Бјесови“, „Партибрејкерси“, „Darkwood Dub“, „Канда, Коџа и Небојша“ (чији ће се један члан замонашити и касније постати епископ), „Пресинг“ и друге. Врхунац овог трагања за вером у српском рокенролу је био албум „Песме изнад Истока и Запада“, објављен 2001. године, у ком већи број извођача и бендова изводи песме према стиховима Светог Николаја Велимировића, великог српског православног теолога и епископа из двадесетог века.
Реп музика у Србији појављује се још током осамдесетих година двадесетог века, да би данас, као и у већини других земаља, постала најполупарији облик популарне музике. То је свакако музика која је претходних деценија активно и релевантно реаговала на различите друштвене изазове, попут економске, моралне и духовне кризе, социјалне неправде, па и националног понижења, због великог притиска западних земаља на Србију и посебно отимања њене вековне територије – Косова и Метохије. Велики део реп музике је окренут искључиво слављењу материјалних вредности, порока и преступништва, али постоје и они аутори и извођачи који озбиљно тумаче стварност и који се супростављају кризи у којој се налази њихова земља и народ.
Што се хришћанских мотива тиче, они су у најпре били присутни код патриотски усмерених реп бендова и извођача, међу којима посебно треба издвојити „Београдски синдикат“ или знатно радикалнијег Марлона Брутала. Ипак, најзначајнији су они извођачи који хришћанству приступају из егзистенцијалне перспективе, односно који сведоче о значају хришћанства за преображај сопственог живота, за налажење смисла и излазак из великих животних искушења.
Први и најкомплетнији албум те врсте „Јачи од смрти“, аутора под именим Ајзи (Андријано Кадовић), објављен 2013. године, у ком он снажно, потресно и уверљиво пева о свом животу испуњеном пороцима и криминалом, као и искуству вере која му је помогла да из таквог живота изађе (https://www.youtube.com/watch?v=dybNcNIv_xg ). Међу ауторима са таквим искуством посебно требе издвојити Џибонија (Мирко Симић), који је недавно објавио одличну песму под називом „Хвала Богу“ (https://www.youtube.com/watch?v=x2jImQpND6k ).
Међу најосвештенијим реп музичарима који у својој музици користе хришћанске мотиве је НФЛ Матеја (Матеја Пантић), који је, слично српским рокерима деведесетих, хришћанству приступио из перспективе идеје „смрт свету“ (Death to the World), настале према истоименом фанзину којим су се тадашњим припаднициа субкултуре, посебно панкерима, почев од 1994. године, обраћали монаси православног манастира Платина у Калифорнији, следбеници теолога и аксете Серафима Роуза. Из ове перспективе као главни противник се не види створени свет и нека од актуелних идеологија или животних стилова, него свет у стању палости, као сплет порока, страсти, обмане и насиља, који нема само друштвене и културне, него и метафизичке темеље, и ком се може супротставити само вером. (https://www.youtube.com/watch?v=RtwxFsY86FI )
Изузетно снажан и даровит аутор којег можемо повезати са идејом смрти свету је и Boxidar (Божидар Кокот) (https://www.youtube.com/watch?v=ApbG-UlMj2Y ), док и неки други, попут Бандодиора или МТЗ ФЗ, иако без експлицитно хришћанске перспективе, снажно и бескомпромисно сведоче о истинској природи кризе савременог друштва, чији су темељи духовни, односно који леже у палости света. Поред ових, постоје и други аутори, попут Илије Баше (Basha) или Ђорђа Чаркића Клинца, чије песме обилују мотивима које можемо тумачити из хришћанске перспективе.
На крају, посебно треба издвојити одличан и заокружен албум „Теозис“, аутора под именом Миге (Димитрије Младеновић), који нас постепено, из песме у песму, од света порока води ка откровењу, од Вавилона ка Новом Јерусалиму, обједињујући целину хришћанског личног и колективног искуства, које се у основи есхатолошко (https://www.youtube.com/watch?v=QxgTmDI0mnk ).
Српски репери које смо навели о искуству и доживљају хришћанства сведоче из дубине свог јединственог личног искуства, из којег тумаче стварност у којој живимо, не сводећи је на пролазне идеолошке трендове. Управо лични и проживљен карактер њиховог искуства чини да оно има универзални, а не само локални значај. У томе, уз њену велику популарност и свеприсутност, лежи и мисионарски потенцијал ове врсте музике, али и потенцијал општег друштвеног преображаја.
Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књиге „Још светлости – есеји о уметности и попкултури“, која је делимично посвећена српској реп музици.
Матеја Пантић је реп музичар који делује под уменом НФЛ Матеја и студент Правног факултета Универзитета у Београду.
Tекст је првобитно објављен на сајту Balkan Actu, под насловом Le Christianisme dans les nouvelles musiques populaires serbes: https://balkans-actu.com/le-christianisme-dans-les-nouvelles-musiques-populaires-serbes/
