Увек, али у временима пометње нарочито, треба сачувати способност да се у сваком човеку види – човек. Неко са својим болом, тугом, радостима, жељама, тежњама и промашајима, неко ко плаче и смеје се, ко је некоме близак, ко некога има и неко има њега. То не значи да је тај човек у праву по неком конкретном питању, то не значи да је то добар човек, али је човек, јединствено и непоновљиво људско биће у историји света, за кога верујемо да га Бог воли као и сваког од нас, без обзира на сву рђу и блати у нама и на нама.
Јер како оправдати мржњу према било коме, ако у свакоме можемо да видимо јединствено и непоновљиво биће, створено по образу Божијем? Колико нам се год то биће чинило обичним, баналним, ниским, чак злим. Јер шта ми знамо о томе ко је заправо какав? Ко тврди да су наши критеријуми истинити? Божије очи су једине које истински виде, а ми их немамо и сличан поглед можемо стећи тек великим подвигом и милошћу Божијом, и то тек делимично, по благодати, а не по природи.
Мени, на пример, у томе помаже поглед писца, тежња и склоност да свакога видим независно од маски и свих могућих наслага које носи на себи, као некога ко се на њих не своди, колико год њима био поробљен. С неким се не слажем, мислим да чини лоше ствари, али видим његов болни поглед, неку муку, неку чежњу и одмах променим перспективу. Можда га не заволим, можда не опростим ако се има шта опраштати, можда га и не разумем у било ком дубљем смислу, можда у старту грешим у процени његових мана, али макар никад не бих могао да му наудим, пожелим, а камоли учиним нешто лоше. Наравно, условно кажем „никада“, јер слаби смо, ко зна куда ће живот да нас одведе, пред чим све можемо поклекнути, толико да више не препознамо сами себе, да чак заборавимо ко смо били или веровали да јесмо.
Поред тога, за нас хришћане, како мрзети када се причешћујемо телом и крвљу Господњом, када на служби говориш, појеш или слушаш како су „блажени миротворци“ и како треба „горе да имамо срца“? Како после тог искуства, тог сусрета, мрзети? Али мрзимо, и то је највеће трагедија људског рода, највећа његова тајна, нешто чега не би смело да буде, знак и образац палости, истинска тајна безакоња.
И Христос који долази у слави и антихрист су у свакоме од нас, и то није питање само нашег избора и усмерености деловања, него и удела сваког од нас у драми историје, али и у тајни спасења. Свако од нас носи део те тајне у себи, а у тим стварима духа део је увек једнако и целина.
То не значи да треба да се погордимо, јер на то немамо право, пошто то важи и за сваког, апсолутно сваког другог, колико год нам се тај други не свиђао или шта год мислили о њему.
Како онда живети? Не знамо, не можемо да објаснимо, немамо права да дајемо готова упутства, али морамо да живимо, просто да живимо, а живот и оно што нам свима живот даје ће се већ побринути да опстајемо, устрајавамо, да превише не залутамо, да светлимо себи и другима колико можемо.
То макар важи за оне чиста срца, јер то је оно што се од нас једино тражи, а и то нам је већ превише. Оне малобројне међу нама, којима нико од нас без резерве не би требало да верује како припада, а најмање од свих ја.
