Млади хрватски репер Шафранко (Габриел Шафранко) је говорио како обично није обраћао много пажњу на текстове својих песама, већ ју је био најванији „вајб“. И вајб је од почетка заиста имао, подржан усредсређеним и заводљивим звучним током са много аутотјуна, чиме је брзо привукао лепу пажњу У резуђеној регионалној реп сцени.
На албуму „Снови“ (2025) ипак је мало више порадио на стиховима, па овде поред разбрајалица са много жангона и англицизама у потпуности подређених ритму и звучности, има и нешто више онога што би се конвенционалније могло сматрати поезијом – упућености на спољашњу и унутрашњу стварност, на емоцију и егзистенцију, оносно култивисаног и смисленог одговора на свет и себе у том свету..
Шафранко у основи негује имиџ финог и веома пристојног момка, који пева оно ономе о чему се има певати – партији, женске, новац, успех; ипак све одмерено, не много разобручено, без криминала и насиља, уз мало „белог“ и МДМА, јер нечим мора да се зачини вртлог живота преданог проводу и стицању.
Од када сам га први пут чуо деловало ми је да је све то пре свега изговор овог момка да се преда чаролији музике коју воли да слуша и да ствара, и да су заправо његови снови пре везани за ту чаролију него за спољашњи успех, ког се, наравно, не би одрекао и на ком је и те како спреман да поради.
Код њега партији и промискуитет нису она мрачна, ђавоља места, као у неким песмама Ђорђа Чаркића Клинца, али јесу заводљиви, увлаче те у себе незаустављиво и омамљујуће. Слично, међу оним младим реперима о којима сам писао, на пример Милошу Симићу Роузију, међуљудски и међуполни односи су такође флуктуирајући и неизвесни, никад се не зна с ким си у вези, а са ким не, и куда веза треба даље да иде. Слично Илији Баши, на пример, сав тај вртлог је уједно заводљив, опијајући, али и претећи, зачудан и – снолик. Слично Милану Одовићу Танатосу постоји напетост и подвојеност између ослушкивања унутрашњег живота и преданости спољашњим задатостима и зововима. Најзад, слично Јовану Соћанину Jowamu постоји шарматна доза релаксираности, безбрижност и талентоване непретенципзности (додуше уз знатно мање опевања конзимирања „траве“ него код Jowama).
Ипак, Габриел нам у „Сновима“ даје материјал да се наше писање о њему не своди на натегнут покушај да се нешто озбиљно и сувисло каже о музици једног неспорно талентованог човека, али који премало свој таленат излаже озбиљним изазовима, односно минимално га користи за посредовање озбиљнијих егзистенцијалних изазова, садржаја свог унутрашњег света или искушења света у ком живимо. Овде има оног осећаја „када у нама пада снег“, ту има и бола и усамљености, самосвесно трениране дезоријентосаности и фрагментираности наше перцепције, идентитета и личности.
Снови из наслова код Шафранка ипак нису само снови о женскама поред базена (као у споту за песму „Vogue“) него и за местом где је „све океј“, одосно где се наши односи са другима и са самим собом „океј“. Једно такво место или пут ка таквом месту за Габриела је свакако музика, чак понекад изгледа да је то она више сама по осеби, него због оног што у материјалном смислу може да донесе. Овде нећу издвајати ни једну песму, јер сматрам да албум завређуе озбиљно преслушавање, у трагању за (само) својим асоцијацијама и доживљајима, уз легитимну могућност да у њему неко не нађе ништа вредно пажње.
Ненападна изузетност музике и појаве Габриела Шафранка јесте у способности стварања музике која има елементе и трагове интензитета једне засебне реалности, а која при томе делује тако да осветљава овај на живот, у жељи да нам очи ипак сијају у мраку, колико год тај мрак око нас био непрозира.
Владимир Коларић за Компасинфо
