Код једног француског пријатеља нашао сам цитат великог редитеља Саше Гитрија, који отприлике каже како не треба бити међу онима који мрзе, већ да су они које мрзе боље друштво. То је племенит став усмерен против мржње, као највећег генератора насиља и неправде у свету, али и усмерен према саосећању, тачније активној солидарности према групама и појединцима који су предмет мржње.
С друге стране, како је један коментатор приметио, све то лепо звучи као став, поука, принцип, изречен у једном релативно безбедном окружењу, са којим ће се сваки човек који држи до свог угледа у друштву сматрати сагласним, али друга ствар је бити суочен са физички опиљивом мржњом „на терену“, посебно када сте њена мета.
Али тако је са свим поукама, изрекама, са свим уопштевањима и апстракцијама, без којих ипак нема ни мишљења ни говорења. Живот је тврд, а речи су ту да га мало ублажавају, дистанцирају нас од његовог вртлога, оштрица и смрада, и без њих не можемо. Некад речима можемо да спречимо или ублажимо насиље када се нађемо на лицу места, али најчешће не. То су истински тренуци немоћи. А тек кад ниси на лицу места, него позиве на смиривање страсти, у прилог мира и против мржње упућујеш посредно, преко медија, текстова, књига, јавних предавања, онда се осећаш потпуно бескорисно. Немоћ речи се често види као наша генерална људска немоћ, јер колико смо ми уопште људи без речи и без мисли, односно без њихове способности да утичу на живот и свет? Не знам да ли је то сасвим тако, али ко год мало размисли тешко да ће прихатити да људски живот може да буде сведен на раван пуке физичке силе, тачније импулса, а да остане људски. Ни мржња уосталом није само ствар биологије и „физике“, већ је и те како културолошки, друштвено, симболички условљена.
Други коментатор овог Гитријевог исказа је рекао како је оно за шта се он залаже тешко оствариво, јер се мржња често крије, а наше изборе често диктира окружење. И то је сасвим тачно, најчешће не можемо да бирамо у којој позицији ћемо се наћи у ком тренутку, а мржња се често заодева у сентименталне или друштвено прихватљиве обланде, али и у конвенције и процедуре, у оно што се подразумева и сматра прихватљивим и уобичајеним. Она је често у оној врсти става који по аутоматизму неко заузима према другоме зато што мисли да је бољи од њега, и уверен је да има морално право на то.
Мржња се на тај начин често прикрива друштвеном стратификацијом и идентитетским (само)одређењима, а често је како производ, тако и мотивациони фактор за деловање у остваривању нечије друштвене позиције. Укратко, најчешће и најогорченије ћемо мрзети онога за кога сматрамо да угрожава нашу друштвену позицију и идентитет из ког је црпимо и којим је потврђујемо, а да те мржње често нећемо ни бити свесни. То је она хладна и цинична мржња, прикривена равнодушношћу, формалношћу па чак и срдачношћу, а често дугорочно разорнија од оне експлозивне, која одмах прелази на насиље. Једино што мислимо да на њу речи ипак више могу да утичу него на ону другу, и да се са њом некако можемо изборити.
Ни ту не знам да ли сам у праву, али то је у основи став који мотивише постојање људске културе уопште, бар онако како се култура схвата у нашем времену, узимајући у обзир да њен и даље у основи хуманистички, човекоцентрични карактер није једини могући, ни универзално применљив. Нека постхуманистичка, нехуманистичка или антихуманистичка култура би можда могла да оправда људско искуство које не би било посредовано речју и мишљу, али ми то данас, упркос свим нихилистичким тенденцијама нашег времена, и даље тешко можемо да замислимо.
