Све до сада наведене особине Српског народа не значе да су сви припадници српског рода били добри и мирољубиви, трпељиви и правдољубиви, да су били добри хришћани. Напротив, и Српски народ има итекаквих својих мана, јер је и он потомак палога Адама и носилац прародитељске природе и њених слабости и страсти. Стога су и многи Срби знали да буду и стварно бивали зли и опаки, осиони и кавгаџије, непоштени и неморални, покварени и надувени, издајице и богоборци. Познати су и код Срба лопови и разбојници, још од средњег века па до данас, као уосталом и код осталих народа; познати су и код Срба отмичари и силеџије, неправедници и нељуди, како раније тако и данас (о чему је довољно пратити само данашњу штампу).
С правом вели владика Николај: „Ни српска историја није без црних конаца зле воље, која је као аспида рађала своја зла ишчадија: неслогу међу браћом, завист, освету, издајство, ружење ближњих, омаловажавање светиње, охолост, раскалашност и – један пакао може им знати сва имена, пошто им је пакао и колевка. Ни на Косову нису расли само божури, него и трње. Али, и најсавршенији језик има неправилних глагола. И један од 12 апостола био је богоиздајник. И међу Србима је било тешких злотвора, отмичара, јавних и тајних дерикожа и арамија, издајника и грешника сваке врсте, а у новије време и богоотпадника и безвераца. Но то није чудо. Јер историјски пут Српског народа води стрмовитом литицом изнад страшног бездана. Ко се оклизне и падне, тај заиста пада у бездан. Али, ма колико су одвратни примери таквих Срба, они представљају трагичне епизоде на правилном путу једног народа, какав је хришћански светосавски народ Српски“
Не поричући, дакле, и не превиђајући српске мане и пороке, можемо ипак рећи да је Српски народ у својим правим синовима показао јеванђелску висину духовног живота, не мању можда од других хришћанских и православних народа. То сведоче пре свега Срби Светитељи о којима ћемо тек говорити. То сведочи и стално присутна врлина јеванђелске вере и јеванђелског покајања у души Српског народа. И српске пословице и народне песме сведоче о пороцима код Срба, али и о светлим примерима истинског хришћанског покајања, што све показује да се у Српском народу бије она вековна и трајна битка за спасење и препорођење човека, за његово у Христу умирање за грех, страсти и зло, једном речју умирање за све врсте духовне смрти, и онда за његово васкрсавање вером и Духом Светим за нови живот у Христу, живот духовног подвига и борбе за душу, подвига ношења крста свога и идења за Христом Богочовеком, макар и кроз зној, сузе и крв, али и уз освежујућу и оживљујућу росу благодати Духа Утешитеља.
У том погледу је српски народ, са свим својим манама и врлинама, још увек хришћански народ, а то значи народ у сталној битки духовној за своје спасење и богоуподобљење, за свој прави и пуни духовни живот. Такво је, уосталом, вековно православно схватање и доживљавање динамичности а не статичности духовног живота хришћана.
О једној мани Српског народа треба овде посебно проговорити, јер њу особито истичу поједини проучаваоци српског духовног живљења и веровања. Реч је о српској општој религиозности и њеној, наводно, изразито „паганској“ оријентисаности и обојености. Познати српски универзитетски професор Чајкановић је у том погледу највише писао о „миту и религији“ код Срба, што у наше дане једва чекају да користе комунисти који желе да вере, или религије, код Срба сасвим нестане. Писали су о томе и други српски интелектуалци, као што је нпр. недавно изашла наказна књига Миодрага Поповића „Видовдан и часни крст“, или најновија књига Р. Николића „Камена књига предака“.
Поводом српске религиозности ови српски интелектуалци најчешће тврде да Срби или „нису религиозни“, или да су још увек остали већином при својој старој словенској, тј. паганској многобожачкој религији, или у најбољем случају да су то неки својеврсни „природни“ хришћани – малтене „богумили“! Оваквих паушалних судова срешћемо чак и онда кад је реч само о томе да Срби „нису клерикални“ (тј. да нису „црквени“ на један њима туђ, западни начин), или кад се просто констатује да код Срба нема биготизма (као код неких других хришћана), или да нема толико спољашње формалне побожности (за коју српска пословица каже: „Ђе велика звона звоне, онђе мало Бога моле“), итд, итд. Када је пак реч о појединим српским обичајима, особито Крсној слави или Божићу, онда се поједини наши и страни професори и интелектуалци брзо пожуре да код Срба пронађу пре бога Перуна неголи Христа, или попа пре Богумила неголи Светога Саву.
Судећи пак по неким данас у комунизму вођеним анкетама међу „верујућим“ Србима (напр. недавно у београдском „НИН“-у и другде), испада да Срби данас нису више ни „верни“ ни „сујеверни“, него просто „не верују ниукога осим у себе“ и ваљда, у – једино спасавајући систем марксизма. Поменути професор М. Поповић чак тврди да ни српско поштовање и празновање Видовдана, тј. Косовских Мученика и Часног Крста за који су они положили свој живот, није хришћанско него „паганско“, и да су идеју Косовског епоса Србима дали Турци! Итд, итд. (Узгред да приметимо да је документован одговор на то дао проф. Јеремија Митровић у „Југословенском историјском часопису“, 3-4, 1977). Поменути пак Р. Николић, коментаришући нпр. несумњиво хришћанске и православне знакове и натписе по српским гробљима и споменицима крајпуташима у Западној Србији, ипак се не устручава да каже целом Српству у очи: да Срби нису верујући, да сумњају у Бога и у бесмртност, итд, итд. Овакви закључци су, свакако, само у служби комунистима).
Свакако, није спорно да међу Србима има сујеверја и извесних остатака паганизма, тако присутних уосталом и у другим народима и уопште у души старог адамовског, непрепорођеног човека. (Ово, наравно, није правдање сујеверја, нити сујеверних Срба). Исто тако познато је да су извесни Срби још у доба Немањића, и доцније, у Босни, били богумили. Али од тога па до горњих генералисаних тврђења врло је далеко, и то растојање може бити само незнањем, предубеђеношћу или злонамерношћу покривено, као што је случај чак и код проф. Чајкановића (иначе типичног ђака немачке школе „религионгешихте“, која ни у самој Библији није остављала ничега хришћанског!), а поготову код савремених марксистичких ангажованих стручњака „за питања религије“. (Српски народ на ово лепо каже: Свако време има своју „цркву“ и своје „попове“).
Шта би за таква тврђења рекао велики Његош, који је још за Доситејево критиковање народне вере и обичаја говорио да је Доситеј „некоме подло орудије подсмјејанија над благочестијем“, тј. над Православном вером, док је за издајице вере Христове Његош говорио да су „хулитељи имена Христова“, јер „јавно на Крст Часни пљују“, те тако „некршћу се горе усмрђеше“ (Горски вијенац).
Религиозност Српског народа, узета не само у његовим Светитељима, него у просеку простог и мало образованог народа, јесте вера и побожност трезвена и разборита; не рационалистичка, али не и затуцана и сујеверна. Најбољи умови Српског народа, као што су Свети Сава, Његош, Вук, Тесла, Пупин, Цвијић, епископ Николај, отац Јустин Поповић – сведоче о дубокој религиозности, о правој хришћанској вери и код просвећених, природно умних и ученошћу мудрих Срба, тако да није тачна тврдња да је Србин по природи „рационалист“ и „скептик“.
Православна вера и побожност су још код светих Апостола и Светих Отаца биле увек трезвене и разборите („расуђивање“ – διάϰρισις – је једна од основних врлина православног подвижничког живота), али то никако није исто што и рационализам и скепса. Извесни српски интелектуалци виде код српског народа, или му просто приписују, оно што они сами носе у својој души (према оној мудрој речи Ј. Дучића: „Ствари имају онакав изглед какав им дадне душа“), а неће себи смирено да признају да их српски сељак још увек за неколико копља надмаша, и то пре свега у моралном, духовном и верском погледу. (Три изразита српска сељака стоје на почетку српске новије историје: Карађорђе, Прота Матеја и Вук).
Уосталом, утицај рационализма и „просвећене“ скептичности, деизма и атеизма дошао је код Срба са стране, и то најчешће код двоједушних Срба (типичан пример су Доситеј Обрадовић и Васа Пелагић). Са стране су дошли у Српски народ и разни утицаји духовне површности, дилетантизма и нихилизма, или опет пијетизма и духовне псеудоморфозе. Лепо је рекао Владика Николај, да у новије време: „Многи Срби из школа изнесу само усијану главу и охлађено срце“, а то је већ општа модерна појава раслојености и духовне разбијености савременог човека.
Стога о правој вери, побожности, духовности, моралности и црквености српског човека можемо говорити не према судовима појединих интелектуалаца, поготову не оних који су изгубили или губе свој српски идентитет духовни, него тек гледајући на сам побожни и богомољни Српски народ и на његове Светитеље, јер су тек Светитељи у Српском народу његови прави представници и сведоци, и његови прави учитељи и надахнитељи духовног живота. (Уп. молитвену песму српских богомолитеља):
„Светитељи српски небесни весници,
И вечног Слова јасни словесници,
У Дух одевени, Духом обожени,
Духом оснажени, Духом научени –
Учитељи бисте народу својему
Послушан да буде закону Божјему“
