Љубав је вера и сигурност. “У љубави нема страха. Савршена љубав изгони страх напоље. Јер страх има муку, и онај који се боји није савршен у љубави”, вели Јованова посланица. Љубав не значи само владати савршено собом, бити рационално супериоран; љубав се суши у условима строге контроле емоција. Индивидуација не значи јачање само интелектуалног живота, нити значи да треба постићи такву интроспекцију која ће у свести поставити неког врхунског свевидећег стражара. Индивидуација је много пре процес чишћења емоција код бројних наслага, пре свега, породичне оптерећености, и то у смислу неуротичне зависности од родитеља, још увек снажног страха од сепарације, самим тим и одговорности. Индивидуације нема без сепарације. Само када се човек истински одвоји од крви предака он постаје пријатељ себи и тек онда на “демијановском” путу који води куда слобода и судбина воде: на трновит пут одговорности и љубави која је у бити, не више у имати. Зато је Мартин Бубер (у књизи Ја и Ти) исписао суштинске речи о љубави, судбини и слободи. На једном месту он вели: “Судбина и слобода су верене једна за другу. Једино ко остварује слободу сусрешће судбину. Тајна ми се отркива када чин који мене захтева налазим у кретању моје слободе; али она се открива и у отпору који ме онемогућава да извршим чин онако како бих хтео”.
Не можемо схватити ни слободу ни судбину без љубави. Проклетство је оних који не могу да воле што се налазе у мрежи страха и принуде, везани пупчаном врпцом за телесну и душевну прошлост од које су морали већ давно да буду ослобођени. Не треба, међутим, сметнути с ума да је оплемењивање емоција, чишћење интелекта од безбројних наслага лажних идеја и идеологија, спремање воље за акције у које се улаже вера и сигурност, скопчано с бодљикавим путем сепарације-индивидуације која се не постиже без падова, разочарања, туге и очајања. Али, очајавај, поручује нам Серен Кјеркегор. “Очајање је бирање. Шта се ту бира? Бира човек самога себе, али не у својој непосредности, не као случајну личност, већ у својој вечној важности… Није далеко време кад ће се, можда по доста скупу цену сазнати да полазна тачка за налажење апсолутнога није сумња, него очајање.
Љубав треба неговати. Имамо духовну љубав, интелектуалну, емотивну и физичку. Нећу да рангирам, свака од тих љубави је битна.
Четири компоненте никад нису задовољене јер идеалног брака нема. Нека буду две, и код једног и код другог… Не знам које… Свака је значајна.
Наравно, најтеже је ускладити емотивни живот. Интелектуални, најлакше. Чим приметите да у браку једна од ових компоненти слаби, одмах негујте неке друге (све четири треба). Не запуштати физичку љубав, нарочито у средњим годинама
