Како се треба борити против гнева? На ово питање дошао је сам отац Тадеј у разговору, као да је знао да је то проблем који сам мислио да му поставим. Навео ми је пример двојице светогораца који су са четрнаест година морали борити против искушења гнева. Једном се од њих појавио сам Христос и рекао му да се гнев побеђује одрицањем жеља и своје воље.
Отац Тадеј каже да се ми гневимо или због тога што нам се не испуњавају жеље. Или што себе издижемо над оним на кога се гневимо. „Ако престанем да се постављам према људима као судија и као неко ко је вреднији, гнева неће бити“.
Исто је тако са нашим немирима. Немирне мисли изазивају хаотично стање код других људи са којима долазимо у додир. Морамо научити да владамо својим мислима, да уносимо ред у њих, онда нам неће моћи ништа да науде немирне мисли других људи. Треба да се учимо једноставности и простоти Христовој.
Када негде хоћемо да идемо и некога да посетимо, па унапред мислимо да ћемо можда сметати, онда наша посета неће испасти како треба, јер већ долазимо са збуњујућим мислима које ће произвести негативно дејство на онога коме идемо.
Нема смирења док се срце не умири и не почне да прима утиске споља бестрасно. Овакво стање није лако постићи и оно не значи неосетљивост према боловима и патњама других људи, већ само према сопственим прохтевима који и даље изазивају нашу патњу. Како себе лишити себе, а и даље остати осетљив на болове људи и света? Самопрегоревањем.
