Једанпут је Исус ушао у храм и преврнуо трговачке столове. Данас, гомила улази у храм и тражи да се преврне Исус. Кад човек изгуби Бога, прво што нађе као мету је Црква. И тако, у времену гласова, урлика, хештегова и јавних линчева, једини непријатељ остаје онај ко не одговара никоме, а то је Црква.
Јер Црква не пљује назад. Не коментарише. Не објављује деманте. Не даје интервјуе. Ћути, и тим ћутањем сведочи Истину.
А гневни гласови је оптужују. Да је издајничка. Режимска. Пасивна. Компромитована. Не, браћо. Ви не знате шта је Црква. А нападајући је, само откривате шта сте сами. Црква није једна глава која доноси одлуке у ваше име, већ Тајна присуства Бога у свету. Тело у којем је Христос глава, а ми, ако смо верни, удови.
Црква није Патријарх. Патријарх је човек. Смртан, грешан, пролазан. Он носи одговорност велику као крст, али тај крст не носи ради вас, него ради Бога. Њему ће Бог судити. Не ви. Не ја. Не гомила. Црква је већа од њених служитеља. Дубља од њихових дела. Као што мајка није мање мајка јер је син лопов, тако Црква није мање света јер је неки владика неспособан, неки свештеник лицемеран, или неки патријарх политички близак властима (државном апарату).
Иако сте гневни на појединце, у себи, ви напуштате и Бога. Зато што вам је вера била слабо утемељена. Зато што сте више веровали људима него Христу. А Црква никада није рекла: „Верују мени јер је Порфирије добар човек. “ Црква каже: „Веруј у Господа нашег Исуса Христа, и спашћеш се“
А ви хоћете да верујете, али само ако Патријарх говори оно што ви мислите, пре свега политички. Не тражите Христа. Тражите политичку потврду себе. То нема везе с вером. То је егоизам у литургијском паковању.
Ко напада Цркву због „моралне издаје“, често није човек који пости, моли се, долази на Литургију. Не кажем да они који не посте, не моле се и не иду на Литургију нису морални. Већ кажем да су они који оптужују Цркву најчешће само они који су гласни. И ништа више од тога. Они желе да им Црква буде савезник, али не у спасењу, него у револуцији.
Хоћете да Црква виче? Она то не ради. Зато што Христос није викао. „Неће се свађати, нити викати, и нико неће чути гласа његовог на улици“. Њено оружје није агресија, већ Тајна. Скучени ум не може да промисли дубље од наметнутог ауторитета шатро опозиционих медија. Нико овде не брани бескомпромисно господина Порфирија као јединку, већ се бескомпромисно брани позиција Патријарха која се (не)свесно пљује даноноћно. Патријарх је једини преостали носилац ауторитета у овој распалој колонији, а мени је персонално небитно ко је Патријарх главом и брадом, овде се ради о одбрани Цркве и њене јерархије.
Црква неће подржати ни власт ни протест, јер није ту да се сврстава. Црква није са народом, нити против њега. Црква је са Богом. А народ, ако хоће, нека дође. Не окрећите леђа Цркви зато што нисте добили аплауз. Бог не ради по вашим терминима. Истина није интерактивна.
Христос се није борио против „режима“. Није организовао демонстрације. Није се борио против Римљана. Није дизао буне. Он је победио свет, али не тако што га је пореметио, већ тако што га је преобразио. Победио га је на Крсту. И ви, који се позивате на „хришћанске вредности“, сетите се да Христос није никада рекао да је промена друштва услов за спасење. Рекао је: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој“. Христос се обраћа појединцу.
А ви нећете крст. Хоћете победу без патње. Истину без покајања. Хоћете да Црква буде савезник вашег гнева. А она је храм вашег спасења.
Истина је оваква:
– Да, има лоших унутар СПЦ.
– Не, то не руши Цркву.
– Да, неки епископи можда раде за власт.
– Не, то не укида благодат.
– Да, ти имаш право да критикујеш.
– Али немаш право да судиш и пљујеш, јер ниси ти Бог.
Нико није више био напуштен од Христа. Ни од власти. Ни од народа. Исто тако, Црква није усамљена, она је распета. А распеће није празан фетиш за ваш инстаграм бол. Христос није стајао ни уз Рим, ни уз Зилоте. Нити се обрачунавао с влашћу онако како сте ви навикли. Његов одговор Пилату био је: „Царство моје није од овога света“. А ви га вучете у свој свет, прљав, примитиван, набијен мржњом, сарказмом и сопственом несрећом. Хоћете да Црква буде на вашој страни, а нисте ни сами на својој страни, него само на страни свог ега.
У Цркви видите институцију, јер у себи не видите Бога. Видите џипове и епископе, јер не видите своју сопствену душу. А кад би вам неко иза олтара пришао у простоти срца, рекли бисте: „ Где му је мерцедес?“
Тражите правду, али не као плод покајања, него као алатку за освету. И то је суштина свега: ваша правда није правда, већ прикривена жеља за доминацијом.
Ко мисли да може да одвоји „праву Цркву“ од „институције СПЦ“, тај ће, врло брзо, завршити са Црквом у својој глави, коју нико не води осим његовог ега. А знамо где то води: у протестантски индивидуализам, у гуру културу, у религиозни егоцентризам.
Црква није измишљени идеал. Црква је реалност пуна људи. Грешних, али посвећених. И ако чекаш савршену Цркву да би јој се придружио, остаћеш напољу, са ђаволом, који је први напустио савршенство.
Када људи кажу „СПЦ“, обично мисле на:
– Патријарха са Поршеом, – епископа што благосиља председника, – попа што пуши и живи као тајкун.
Зато одмах треба рећи: СПЦ није тај човек, нити та сцена. Она није ни само Сабор, ни зграда, ни телевизијско саопштење, ни сајт патријаршије.
СПЦ је предање Христово у народу српском. Она је костур и кичма, и бол и љубав, и историја и спасење овог народа. Она је дубља од државе. А опстала је онда кад Србије није било ни у наговештају. СПЦ је преживела јер је страдала. И некад од Турака, некад од комуниста, некад од Запада, а данас од вас самих. Од властитог народа.
СПЦ се никад није идентификовала са државом, мада живи унутар У свим системима: монархија, комунизам, демократија, Црква је сведок, не апарат. Када патријарх разговара са председником, ви кажете да је „режимски поп“. Али кад Црква сахрањује сиромашног, кад шаље помоћ на Косово, кад монахиња ноћу пресвлачи непокретну старицу, кад монах живи у посту и молитви, онда сте слепи.
Црква је оптужена што не улази у политику, а онда је оптужена и кад улази. Шта год да уради, вама не ваља, јер не личи на вас. СПЦ као структура није рођена у кабинету. Рођена је на Косову. У Пећкој Патријаршији. У крви мученика, у сузама подвижника, у изгнанству, у манастирима, под Турцима, под Немцима, под комунистима. Ти људи нису имали Мерцедесе. Имали су ћелије, ране, глад, смрт и веру. СПЦ није мафија зато што неки појединац у њој јесте лицемер. Као што ваша породица није злочиначка, иако ујак вара жену. Грешка појединца није анатема институције.
Најлакше је рећи: „СПЦ је уз власт.“
Питање: Када то није била? Да ли је СПЦ била уз власт када су јој комунисти убили стотине свештеника и конфисковали имовину? Да ли је била уз власт када су јој Немци стрељали владике? Да ли је била уз власт када су је Турци свели на егзархију? Увек ће неки појединац тражити компромис. Неки ће се улизивати властима. Неки ће бити „дипломата“ а неки гласноговорник против исте. Али Црква није ни режимска, ни опозициона, она је есхатолошка.
СПЦ је једина институција у Србији која постоји непрекидно дуже од 800 година. Док су се цареви смењивали, док су режими падали, док су идеологије долазиле и пролазиле, СПЦ је остајала. У њој су писане прве књиге. Грађене прве школе. Осниване болнице. Служене Литургије и на фронту, и у логору, и у прогонству. Српска нација није настала од партије, настала је од црквеног календара и празника, од славе и крштења, од манастира и језика који се обликовао у црквеној књизи.
И данас, када нема више народа, ни села, ни заједнице, СПЦ је једина која их повезује. Једина која сахрањује, венчава, крштава, опрашта, моли се и кад не верујеш. А шта ако је неко у СПЦ заиста покварен? Треба ли онда спалити целу кућу?
„Зар ћеш због једног Јуде напустити све апостоле?“ Саблажњаваш се? Добро. Али немој судити. Немој вређати. Немој рушити оно што не разумеш. Ако имаш веру, моли се за покајање епископа. Ако немаш, немој под маском „бриге“ хулити на оно што хули небо. Јер Господ каже: „Тешко ономе ко саблазни једног од малих ових… али и тешко ономе ко саблажњен одлази. *
Црква није ту да испуни твоја очекивања, већ да спасе твоју душу. Није ту да буде праведна по твојим критеријумима, већ света по Божијим. Ако у њој видиш слабост, не заборави, Христос није изабрао анђеле, већ рибаре. И данас, Црква и даље стоји, не јер је безгрешна, већ јер је Христова.
Црква није од овога света и зато је и мрзите. Црква је бескрајно туђа овом свету. Њен речник није политички, него литургијски. Њена стратегија није протест, него жртва. И зато вас боли. Јер је не можете користити. Нема ничег што свет више мрзи него онога што га не признаје. Црква вас гледа као Бог што гледа човека: са љубављу, али без илузија. Црква зна шта сте. Зна колико сте пуни буке, страха, хистерије. И не осуђује вас, али ни не аплаудира.
А вама не треба љубав. Вама треба аплауз. Хоћете масу која вам кличе. Колико је до сада изнето захтева? КОЛИКО? Почело је са четири. Сада има милион захтева. А молитви? Има ли макар једна молитва? Нема. Наравно да нема. Ви не молите. Ви захтевате. Ви хоћете да будете Судија. Ви хоћете да будете Бог.
Јесте ли се молили? Јесте ли исповедили? Јесте ли постили један пост? Нисте. Али хоћете да вам Црква подржи захтеве. Не знате ни Симбол вере, али знате цитате са Реддита. Не знате ни Оче наш, али знате да је поп у комшилуку “битанга“. Црква је, дакле, дужна да буде са вама, који са њом никада нисте били.
То није критика – то је духовна дијагноза.
Црква ћути јер неће да вам узме ништа, а ви немате шта да јој дате. Црква неће моћ. Ни новац. Ни гласове. Црква не тражи ништа, само душу. А ви јој нудите бучну празнину. Хоћете да се изјасни? Црква се већ изјаснила. Пре 2.000 година. На Голготи. Крвљу, не саопштењем. И од тада, све што има да каже, већ је рекла. Сваком. Свуда. У вековима страдања, у леденим катакомабама, под јатаганима, под бомбама, под цензуром, под издајом. А ви, ето, ви, привидно полуретардирани производи инстаграм бунтовништа, ви сте дошли да јој објасните како треба да се „понаша у кризним ситуацијама“.
Црква није у кризи. Ви сте.
Никада нисте разумели Цркву, јер никада нисте разумели жртву. Црква није одсуство греха, већ присуство покајања. Није гласност, него смирење. Није политика, него крв. А вама је хлеб само кад га неко баци у корпу. А вино је само кад се просипа на журци. А крв је само кад потече са калдрме, па се тагује на друштвеним мрежама.
Нећете ви цркву. Не. Ви хоћете себе са ореолом. Не мрзите ви Цркву, мрзите оно што вам она не дозвољава да будете. He мрзите попа, мрзите што он стоји где би ви хтели да стојите. Не мрзите икону, мрзите огледало. Црква није крива што вам не аплаудира. Није издајничка што не подржава ваш бунт. Она је само стара, тиха, мудра, и зна кад је гомила само гомила, и кад је гнев само лична фрустрација. И баш зато, вас ће прегазити ваша револуција, а Црква ће остати. Као и увек. Као и после Диоклецијана. И после Турака. И после комуниста. И после вас. Јер „ни врата пакла неће је надвладати“.
А ви нисте ни врата пакла – само сте инстаграм коментари.
Пише: Радомир Јеринић, политиколог
