У атељеу на Менхетну пре скоро две деценије настала је скица споменика Лаву Толстоју и Николају Рајевском. Наручиоцу посла дао сам завет, кад се пензионишем и вратим у Србију, урадићу споменик од најбољег гранита у знак љубави коју обојица имамо за Русију. Велики човек, др Слободан Бранковић више није са нама, али споменик је ту, завршио сам га.
Ово за Спутњик прича уметник Слободан Дане Младеновић, пореклом из Алексинца. Вратио се у родни крај. Испунио посебну мисију:
„Овде сам годину дана, пола године сам само тражио најбољи афрички гранит, плочу огромних димензија. Кад сам га коначно набавио, урадио сам споменик невероватно брзо. Надахнуће“.
Младеновић је из рударске породице, почетком седамдесетих отишао је у Париз, само са оловком и блоком за цртање у џепу. Његов јединствени стил портретисања брзо је препознат. После изложбе портрета Жака Ширака, постало му је тесно, па је отишао у Њујорк, где је такође радио портрете, велике формате ренесансе. Позив од кога је заиграло срце
Декорисао је ентеријере нових зграда које су биле у граниту и стаклу. Истовремено, излагао у Монтреалу, Торонту. Био је јако успешан, помагао сународнике који су у САД стигли гоњени ратом, а онда је добио позив свог земљака, пуковника, научника и песника Слободана Бранковића:
„Он је дошао до идеје да се направи споменик у Горњем Адровцу код цркве Свете Тројице, ми смо је увек звали Руска црква. Изграђена је на месту погибије руског пуковника Николаја Николајевича Рајевског, који је Толстоју био инспирација за лик грофа Вронског у роману Ана Карењина. Био сам одушевљен! Одмах сам урадио скицу, како би то изгледало. Дао је зелено светло“.
Уметник додаје да је, приликом прве следеће посете Србији, отишао код тадашњег епископа нишког Јована и добио благослов за израду споменика, али да руководство општине није било заинтересовано. Предлагао је и да о свом трошку обнови библиотеку, па чак и да уради мини етно село са дачама, које би подсећало на Русију. Није било разумевања. Вратио се у Њујорк. А сада се коначно вратио у Србију и споменик је ту:
„Обећао сам и сину и Бранковићевој супрузи, дивној госпођи Споменки, кад се заувек вратим из Њујорка, направичу споменик. Пословање је овде много другачије него на западу, намучио сам се да нађем плочу димензија 2,30 пута 1,30. Тражио сам гранит, јер је споменик требало да стоји вертикално, да буде висок четири метра. Каменоразац у Новом селу код Ниша ми је рекао да би то за овај крај било ризично, да би га кошава одувала. Морао сам да га урадим хоризонтално“.
