Валтазар Богишић, или Балдо како су га од миља звали, рођен је 1834. године у Цавтату, малом приморском месту Дубровачке ривијере. Овај великан српске науке, права и културе, оставио је дубок траг у области правне мисли, кодификације обичајног права и неговања српске традиције.
Одрастање и школовање
Богишићево детињство било је обележено трагедијом – мајка му је преминула на порођају када је имао само две године. Одгајао га је отац Влахо, угледни трговац. Основну школу завршио је са једанаест година у школи за поморске капетане у Цавтату.
Његов деда, Валтазар Богишић старији, био је познати морепловац и снажан узор младом Балди. Од његове заоставштине, Богишић је куповао књиге, посебно дела Вука Караџића, што га је подстакло да и сам пише песме.
Након очеве смрти 1856. године, уписао је гимназију у Падови, потом наставио у Венецији, а школовање наставио у Бечу. Тамо је студирао право, филозофију, филологију и историју, уз додатно интересовање за политичку економију. Докторирао је филозофију у Гисену 1862, а право 1864. године у Бечу.
Истраживач, правник, професор
Богишић је био активан у бројним културним и научним круговима широм Европе. Радио је као школски надзорник у Хабзбуршкој монархији, путовао Кавказом, сакупљао народне обичаје, песме и правне норме. Предавао је на универзитетима у Одеси и Кијеву, а био је и члан Југословенске академије знаности и умјетности (ЈАЗУ).
Као правник, професор права и историчар права, Валтазар Богишић је остварио веома велик допринос развоју правне науке. Изучавао је пре свега обичајно и упоредно право, али је био врсан познавалац и грађанског права уопште. Веома су га интересовали породично и наследно право. У науци се определио за Савињијеву историјско-правну школу и заступао да је право израз народног духа. Веома велик утицај на њега је имао је Георг Фридрих Пухта.
Следбеник Валтазара Богишића, Теодор Тарановски, изнео је учење свог професора о правним установама својственим само словенским народима. Говорио је о породичној задрузи, аграрној општини и одсуству ропства у прехришћанско доба, о чему је Богишић причао на приступном предавању на Новоросијском универзитету.
Општи имовински законик за Црну Гору (ОИЗ)
Највећу славу, Валтазар Богишић је достигао 1888. године. Те године указом је проглашен Општи имовински законик за књажевство Црну Гору, који је он саставио. То је једна оригинална кодификација имовинског права у ужем смислу (облигационо и стварно право). Књаз Никола Петровић Његош поверио му је тај сложен задатак 1872. године. Та година Богишића је затекла у царској Русији, али жеља цара Александра II била је да Богишић ипак приступи изради текста будућег законика, што је и учинио 1873. године.
Нацрт законика, Валтазар Богишић је саставио у Паризу 1881. године. ОИЗ представља синтезу обичајног права и модерних тековина, који је у потпуности одговарао нивоу правне свести становништва књажевства. Одликује га неколико специфичности:
- је писана народним језиком,
- садржи правне изреке у духу римског права, попут:
„Што није забрањено, може да не буде поштено“ (чл. 999)
„Ни својим се правом служит немош, тек другом на штету ил досаду“ (чл. 1000)
„Ко од чега корист има, треба и терет да носи“ (чл. 1001.)
„Што се грбо роди, то вријеме не исправи“ (чл. 1006.)
„Правди је насиље најгори противник“ (чл. 1011)
„Највећа је неправда кад ко од зла дела свог још и корист какву има“ (чл 1028).
- не обухвата породично и наследно право, уважавајући њихову еволуцију.
Национална и културна ангажованост
Богишић је био активан члан Уједињене омладине српске, уз велике српске интелектуалце као што су Милетић, Пашић, Миљанов и Јовановић. Са Ником и Медом Пуцићем, учествовао је у формирању Културног покрета Срба католика.
Исте 1888. године Валтазар Богишић постао је и члан Српске краљевске академије. Све то је навело књаза Николу Петровића Његоша да постави Валтазара Богишића за свог министра правде. Ту функцију је обављао од 1893. до 1899. године. Друго издање законика проглашено је као закон године 1898. Валтазар је планирао оснивање фондације у Београду, која ће се после његове смрти старати о његовим списима.
Такође, његова замисао била је да та фондација стипендира најбоље студенте права из Србије, који студирају у иностранству, а то све из вредности његове заоставштине. Због изненадне смрти 1908. године у Ријеци, ова идеја није спроведена у дело. Сестра Марија је законски наследила сву његову имовину, јер није оставио тестамент. Заоставштина коју чини 18 000 књига, 10 000 писама, 164 рукописа и богата нумизматичка колекција, након другог светског рата постала је имовина Југословенске академије наука и уметности. Од тада до данас, Збирка Валтазара Богишића налази се у Кнежевом двору, палати у којој је некада столовао Дубровачки кнез.
Србин из Цавтата
Породица Богишић пореклом је из залеђа Конавала. Постоје списи о томе да је цела породица у 15. веку прешла на римокатоличку веру. А какве везе Богишић има са Хрватском? Никакве. Осим ако се примени формула по којој је Руђер Бошковић постао Хрват. Богишић је рођен у Цавтату, а Цавтат је у саставу данашње Хрватске.
Богишић се без икаквих резерви изјашњавао као Србин, цео живот уз изучавање правних наука посветио је неговању српске традиције и сећању на славну историју средњовековне Србије. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци.
Још средином 19. века у Конавлима се народ изјашњавао српски, свака породица је имала крсну славу коју су, као јединствено обележје Срба, славили и Срби католици, а таквих је највише било у Дубровнику и Цавтату. Интересантно је да и данас многе породице у селима Конавла обележавају славе својих предака, иако се готово сви у Конавлима изјашњавају као Хрвати.
Наслеђе
Богишић је замишљао фондацију која би из његове заоставштине стипендирала српске студенте права. Иако та идеја није реализована због његове изненадне смрти, његов рад живи кроз утицај на право, културу и националну свест.
Управо његов живот и дело подсећају на Његошеве речи:
„Благо оном ко довијек живи, имао се рашта и родити!“
