Разбијањем Краљевине Југославије априла 1941. године наступио је један од најтежих периода у историји српског народа. Масовним убиствима и прогонима нарочито су били изложени Срби на територији која је доспела у састав Независне Државе Хрватске.
Непосредно по проглашењу “ускрснућа хрватске државе“, хрватски фашисти приступили су решавању “српског питања“, које је, према њиховој замисли, требало спровести тако да једна трећина Срба буде побијена, једна трећина протерана, а једна трећина преведена на римокатолицизам и претворена у Хрвате.
Затирање српског имена
Један од најактивнијих усташких прегалаца у том злочиначком подухвату био је бањалучки “стожерник“ Виктор Гутић, који је 26. маја 1941. у Бањалуци најавио да ће “сви непожељни елементи бити брзо истребљени и да ни трага од њих неће остати“. По његовом наређењу, усташе су почетком маја 1941. убили бањалучког владику Платона и још 59 виђенијих Срба, а у јулу су из града протерани скоро сви Срби. Усташе су августа 1941. срушили Саборни храм Свете Тројице у Бањалуци, који су немачке бомбе тешко оштетиле приликом бомбардовања града априла 1941. Иначе, у Бањалучкој епархији је током Другог светског рата порушено, запаљено, демолирано, оскрнављено или опљачкано око 100 храмова Српске православне цркве.
У циљу затирања српског имена, хрватске власти су у Бањалуци и Крајини строго примењивале одлуку да се не употребљавају изрази српско-православна црква и српско-православна вера, већ искључиво изрази грко-источна црква и грко-источна вера.
Осим тога, била је забрањена и употреба ћирилице. Римокатоличка црква била је директно одговорна за истребљивање Срба у Независној Држави Хрватској. Римокатолички свештеници подстицали су своје вернике на убијање Срба, а ниједан римокатолички свештеник за време рата (1941–1945) није јавно протествовао против злочина над српским народом. Римокатолички свештеници били су врло приљежни у превођењу православних Срба на римокатолицизам, а само у Бањалуци покатоличено је око 1.500 Срба.
Злочини
Најтежи злочин на подручју Бањалуке усташе су извршили 7. фебруара 1942. године, кад су предвођени Мирославом Томиславом Филиповићем–Мајсторовићем “фра Сотоном“, на подручју рудника Раковац и села: Дракулић, Мотике и Шарговац, користећи искључиво хладно оружје, убили око 2.300 Срба, не штедећи ни жене, нити децу. Иначе, на подручју Бањалучког среза била су укупно 23 стратишта на којима су вршени погроми Срба. Једно од њих било је село Бели Поток.
Тог дана у Белом Потоку је побијено 54 Срба. Највише је убијено Милинковића и Адамовића. Усташе су неке стрељали, а неке су заклали. Убијени људи су покопани на местима гђе су ликвидирани.
Четири месеца након покоља, у Бели Поток су се вратили скоро сви преживели. Живели су бедно, јер су Хрвати опљачкали имање. До краја рата вођене су борбе између партизана и усташа, усташа и четника, четника и партизана.
Сведочанство о селу које је срећом преживело масакр, можете прочитати ОВДЕ.
Бискуп Пихлер
Први римокатолички свештеник који је јавно говорио о покољима Срба у Бањалуци и Крајини био је бањалучки бискуп аустријског порекла Алфред Пихлер, који је у божићној посланици 1963. године, између осталог, рекао: ‘
„У овој земљи су у прошлом рату наша браћа православне вере погинула зато што су православни. Они који су их убијали имали су у џепу католички крсни лист. Звали су се католици. И ти хришћани убијали су друге људе, такође хришћане, зато што нису Хрвати и католици. Ми болно признајемо ову страшну заблуду тих залуталих људи и молимо браћу православне вере да нам опросте као што је Христ опростио свима“.
