„Моја биографија би се могла исписати у неколико врста, јер моји су дани текли обичним током живота обичних људи“. Ово су речи којима је далеке 1921. године наш велики сликар Урош Предић (1857 – 1953) започео своју аутобиографију.
Децембарског дана 1857. године у завејаном војвођанском селу Орловату, недалеко од Зрењанина, у породици свештеника Петра Добровића родило се најмлађе дете коме дадоше име Урош. Од детињства је био крхког здравља. Као четворогодишњак случајно је остао закључан целе ноћи у цркви, те је због тога добио нервну грозницу.
Школовање и пријатељство са Пупином
Основну школу је завршио у свом селу, а гимназију у Панчеву. Основна школа остала је обележена склапањем пријатељства са будућим великим научником Михаилом Пупином. Њих двојица су остали пријатељи до краја живота. Никада нису заборавили обале Тамиша који повезује њихова родна села.
Школовао се за сликара у Бечу и то као стипендиста Матице српске, код чувеног сликара Грипенкерла. Током студија добио је Гунделову награду за сликање мушког модела у уљу. Након студија две године је био асистент на Уметничкој академији у Бечу, и радио у професоровом атељеу. Тих година у присуству професора Грипенкерла и архитекте Ханзена израдио је 13 слика митолошке садржине за фриз Парламента у Бечу. Због породичних обавеза, а можда и због љубави према родном кају 1885. године вратио се у родно село и насликао низ слика из сеоског живота.
Интимни живот
О његовом интимном животу не зна се много. Бркови, кратка, стилизована брада и наочари означавали су његову појаву. Красиле су га уредност и елеганција. Када би сликао у атељеу увек би преко одела носио сликарски мантил. У Орловату је остала прича о несрећној љубави Уроша Предића. Четири године након повратка из Беча осетио је велику љубав према младој шеснаестогодишњакнињи. Она је била Ана Накарада. Велику разлику у годинама није могао да толерише њен отац Ђура Накарада, а ни мајка Катарина. Записано да је био веома посвећен уметности и породици, те да се никада није оженио.
Када је њему драга пријатељица Мила Хамдија умрла, писао је др Милану Савићу:
„За њено име везан је један кратак сан о срећи у мојем животу. Да се тај сан остварио, колико бих сада био несрећан! Овако, проводивши свој век у бризи и раду, без јачег подстрека, у жабокречини усамљеног аскете, сачувао сам се од среће и несреће..“
Однос са Пајом Јовановићем
Урош Предић није водио тако динамичан и узбудљив живот какав је водио његов исписник Паја Јовановић (1859 – 1957), али је зато читав свој дуговечан живот посветио уметности и одговорном, савесном раду, те је свој рад кратко објаснио следећим речима: „главна карактеристика мојих радова савесност“.
Пронађена писма која су упућивали један другом показују да међу њима није владало ривалство и резервисаност. Предић је на питање Банаћанина Миховила Томандла, о томе шта мисли о Паји Јовановићу, казао:
„Он вам је, што кажу Мађари талпра есетт, или српски, мачка која увек падне на четири ноге. Он се сналази у свакој прилици. Није геније, али је одличан познавалац свих школа и праваца, а његови су радови мајсторски“.
На питање оца, шта ће да ради када му у старости изневери око и задрхти рука, Урош Предић је кратко одговорио: „Ништа!Онда не марим да живим“.
На срећу, богиња Парка Антропос му је подарила дуг живот испуњен савесним радом, те ће у дубокој старости мирне савести рећи: „Радио сам доста и увек савесно и имам сатисфакцију да сам извршио своју дужност“.
Уметникове очи су умеле да фиксирају сваки детаљ, који су понекад у сликању били од пресудног значаја. Није случајно слика „Надурена девојчица“ Уроша Предића добила 1879. престижну Гундлову награду бечке ликовне Академије за најбољи студентски рад. Од тада низали су се прави сликарски „бисери“ дечјих портрета, студија и композиција из свакодневног живота, у којима је Предић унео не само емоције, него и мисаоност, шаљући тиме јасну поруку да животи тих малених бића завређују пуну пажњу и поштовање одраслих.
