Године 1837, 16. октобра, на радост и за достојанство сељака, српски књаз Милош Обреновић укинуо је кулук – бесплатан рад сељака који су користили кметови, нахијске старјешине и свештенство.
У томе се претеривало, што је било повод за одметање сељака у хајдуке. Кулук је више пута забрањиван, али су указом Књаза Милоша укинути сви његови видови. Осим кулука за одржавање путева и мостова.
Кулук је принудни рад у месту где радници (сељаци) који га обављају и живе. Кулук је у Србију донела вишевековна окупација Србије од стране Турака. На овај начин су се обично изводили јавни радови, изградња путева, војних утврђења, мостова и слично.
Они који су радили нису добијали надокнаду за свој рад, евентуално слабу храну и лош смештај. Кулук се сматрао врстом радне обавезе према турском окупатору.
За разлику од кулука, згон је био извођен на начин да би се радници (сељаци) скупили и отјерали на друго мјесто даље од својих села, гдје би обављали јавне радове. Све остало би било исто. Оваква врста принудног рада се обавља и данас према заробљеницима, осуђеницима уз боље или лошије услове рада.
Владавина књаза Милоша
Милош Обреновић био је кнез Србије од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. Учествовао је у Првом српском устанку и предводио српске устанике у Другом српском устанку. Оснивач је династије Обреновић. За време његове владавине, Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства. Кнез Милош је владао аутократски, стално одбијајући да ограничи и дели власт, због чега је против његове власти било подизано неколико буна.
Током своје владавине, кнез Милош је био најбогатији човјек у Србији и један од најбогатијих на Балкану. Милош Обреновић је у току борби за аутономију завео апсолутистичку владавину. У Србији није било писаних закона, што је Милошу пружило још више могућности да испољава самовољу.
Силом свога положаја приграбио је знатне поседе, а у унутрашњој и спољној трговини водио је главну реч. Временом је постао главна личност у земљи и најбогатији човјек.
Упорном дипломатијом и уз много политичког такта, Милош је 1830. задобио посебан султанов акт о делимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, такозвани Хатишериф. Посебним бератом Милошу је било признато наследно кнежевско достојанство. Иако је сам био неписмен, књаз је добро осећао потребе новог времена. Захваљујући њему, српски младићи су почели да се школују у Русији, Угарској, Аустрији и Њемачкој, док су, по кнежевом позиву, у Србију стали да долазе љекари, професори, инжењери…
Први устави
Међутим, Милошев деспотски начин владања учинио је да се старјешински слој уједини и постане озбиљна претња његовој самовласти. Његови политички противници успели су да 1835. године наметну први Устав српске модерне државе, познатији као „Сретењски устав“. Тај устав је брзо суспендован јер није одговарао великим силама Русији, Аустрији и Турској.
На место њега, године 1838. донесен је један хатишериф, назван „Турски устав“. Овим уставом кнежева власт је ограничена Совјетом (стари изговор за „Савет“), састављеним од извесног броја саветника, које кнез није могао да отпусти.
Не мирећи се са таквом поделом власти, Милош је 1. јуна 1839. године био принуђен да абдицира и напусти земљу. Наследио га је тешко обољели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу.
Под сводовима Саборне цркве Светог арханђела Михаила у Београду почивају многи великани српског народа. Храм је својеврстан маузолеј династије Обреновић. У десној крипти храма сахрањен је кнез Милош Обреновић и његови синови Милан и Михаило.