У новијој историји Србије није постојала трагичнија личност од кнеза Михаила Обреновића. Многи историчари су сагласни да се његова тужна судбина не би могла упоредити са оном која је три деценије касније задесила његове наследснике Милана и Александра Обреновића и чија је смрт променила ток историје Србије. Убиство кнеза Михаила је био први прави политички атентат у модерној Србији.
О кнезу Михаилу исписане су бројне биографије у којима је између осталог остало забележено да је током свог кратког живота стално био разапет између приватних и државних проблема. Упркос томе, оно што је учинио за Србију немерљиво је најпре због чињеница да је успео да заувек протера Турке из Србије и од ње створи суверену кнежевину.
Историја га памти као као љубимца жена, музикалног, сјајног јахача, стрелца, отеменог и заносног човека и великог каваљера. Имао је два ванбрачна сина која је волео много, али ниједан га после атентата у Кошутњаку није наследио.
Када се после 16 година вратио из иностранства, изненађен је био колико је Србија била назадна у погледу пољопривреде, као и ниским културним стањем становништва и животом који је био далеко од онога који је виђен у Европи. Од самог почетка дошао је до закључка да јака владалачка власт насушна потреба.
Долазак на престо и реформа државе
На престо је ступо 14. септембра 1860. године.
У својој престоној беседи осим о земљорадњи, развоју сточарства споменуо је да је насушна потреба Србије да добије народну војску, која је отаџбини била потребна дати „сигурност и одбрану“. И за постојање нардоне војске и одрбане заправо се крио рат с Турцима и проширење српских територија.
Михаило је значајно реформирсао државну управу и на један начин променио њен друштвени живот, иако сам није био изразито друштвена особа. Прво што је урадио у реформи државне управе била је централизација јер су о свему одлучивали министри. Испод њих су били окрузи, а главни је био окружни начелник који се осим економским бавио и полицијским пословима, па и судским.
Испод њега били су капетани који су командовали жанадрмима и пандурима који су представљали једину свенадлежну власт у Србији. Министри су сваке три године излазили пред Скупштину где су подносли реферате о свом раду, а дотле све је било обавијено тајнственошћу. Начело рада постало је да нико никоме ништа не говори.
Чак ни помоћници министара нису били упућени у владине намере. У једној прилици начелник полицијског одељења у Министарству унутрашњих дела није знао да је решено да се одржи Скупштина. Чиновници су живели у једној врсти паралисаности у свом раду. Испоставило се да је Михаило сматрао да у тој тајности лежи половина успеха. На већини документа је стајало „поверљиво“ и „строго поверљиво“. Сваки, па и најмањи знак недисциплине се оштро кажњавао.
Године 1864. министар просвете поставља у Великој школи особу која постаје „наџиратељ младежи“. Порфесори незадовољни, студенти незадовољни. Револитрани заједно подносе министарству представку у којој наводе да сматрају њега „шпионом“. Министар првог потписаног наводи као вођу бунта.
Непопуларан режим
Михаилов режим је био веома непопуларан, пре свега јер је годинама држао једне те исте људе, који су народски речено досадили и Богу и народу, а недостатак критике власти у новинама само је погоршавао ситуацију. Неисказивање незадовољства јавно, почело је да трује духове изнутра. Таласи горчине почели су да се преливају према Михаиловом режиму и већ од 1864. Србију почиње да захвата талас незадовољства.
Чак и у самом Савету постојала је једна тиха опозиција коју су чинили Филип Христић и Димитрије Црнобарац који наглашавају да је опасно владати без министарске одговорности и слободне штампе. Незадовољство није било само ослоњено на интелигенцију већ се почело осећати и у народу.
За време Михаилове владавине народ је поприлично страдао од поплава, суша од рђваих и неродних година. Одмах је по доласку на власт повећала порез, на један талир због кога Тома Вучић Перишић дигао народ на њега. Михаилов режим је тако постао режим полицијске стеге, министри и њихови чиновници уздизали су се над народом као једна господарска класа. Србија је у очима савременика тог периода почела све више да личи на немачку деспотију из 18 века.
Убиство кнеза Михаила
Кнез Михаило убијен је на Кошутњаку 29. маја 1868. године. Тог топлог поподнева кнез Михаило Обреновић у друштву Томаније Обреновић, његове стрине, Анке Константиновић, његове сестре од стрица и Катарине, Анкине ћерка одлучио је да прошета по Кошутњаку. Друштво им је правио Михаилов ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина. Нико није ни очекивао да ће се мирна шетња претоврити у крваву егзекуцију.
У историји као извршиоци завере убиства кнеза означени су браћа Радовановићи, који су се наоводно осветили кнезу због робије свога брата Љубомира Радовановића.
Коста Радовановић, означен је као главни извршилац убиства. Радило се о имућном и угледном трговцу. У његовом друштву бил су и још двојица браће Павле и Ђорђе Радовановић. Као непосредни помагачи у убиству су означени Лазар Марић, бивши председник београдског Окружног суда и Станоје Рогић, бивши трговац.
Усред шуме док је Михаило показивао Катарини неку „чаролију природе“ из шибља проломио се прасак „бибернице“ (једна врста смртоносног пиштоља). Коста је искочио са сабљом у руци и насрнуо на Михаила који је пао на земљу. Миахило је убијен са три хица, а страдала је и Анка Константиновић која је својим телом покушала да заштити кнеза и спречи Косту га убије. Књажев ађутант Светозар Гарашанин, који је требало да га заштити, пао је рањен с коња и онесвестио се, док је Катарина лакше рањена, пише Нова.
После атентанта, браћа су побегла низ Кошутњак ту их је спазила војна патрола и ухапсила их. Сви завереници су изведени на суд и свима је пресуђена смртна казна истог дана. Смртна казан извршена је на Карабурми.
Налогодавци овог атентата никада нису откривени, али су се спомињали Карађорђевићи, као и неке стране силе. Српске власти никада нису објавиле документа са салушања атентатора ни о узроцима атентата.
Убиство кнеза Михаила је био први прави политички атентат у модерној Србији.
